Мирослав Мика Антић

(14. 03. 1932.  –  24. 06. 1986.)

Писац због кога је цела Југославија долазила у Нови Сад и писац који је Нови Сад поставио на културну мапу Европе, чувени Мирослав Мика Антић ни четврт века након смрти не престаје да фасцинира читаоце. Стари љубитељи његове поезије сваких неколико година воле да обнове градиво, док се млађи са страшћу својих родитеља упознају с чувеним песмама.

Рођен у Мокрину 14. марта 1932. године. Основну школу учио је у родном селу, гимназију је похађао у Кикинди, а завршио у Панчеву, где му се породица преселила. Прву песму објавио је 1948. ( „Мајка“), а збирку “ Испричано за пролећа“ 1950. са непуних 18. година. Следи још 30 књига поезије, од којих је “ Плави чуперак“ доживео 90 издавања. 2014, биће обележено 50 година од првог објављивања књиге “ Плави чуперак”

Превођен је на енглески, француски, немачки, руски, италијански, пољски, чешки, словачки, албански, бугарски, македонски и словеначки. У највећој светској антологији „New Directions“ штампано му је 45 песама. Говорио је руски тако да му ни Руси нису веровали да му није матерњи, али и: енглески, немачки, француски, италијански, чешки, ромски, мађарски. Са већине тих језика је преводио. Вечити путник и боем био је одличан хроничар и аутор многих репортажа. Уређивао је и поново покренуо “ Невен“, а неколико сати пред смрт рекао: “ морамо пазити да не увене „.

Покренуо је први часопис за младе о савршеној музици “ Ритам “ и уређивао га. Водио је ТВ емисије и био конферансије. Био је позоришни редитељ и романсијер. Писао је позоришне комаде (“ Повечерје“ ) и радио драме ( “ Отужни марш“ ). Снимио је 16 краткометражних и два дугометражна филма. Писао је филмске сценарије, за један је добио „Златну арену“ на филмском фестивалу у Пули. Писао је епиграме и огледе. Глумио је у луткарском позоришту, чак је правио и лутке.

Антић је кратко био студент Академије ликовних уметности у Београду. Ипак , целог живота је радио аквареле, цртеже и уља на платну, умро је са златним прахом на прстима покушавајући да направи праву боју за своје чувене Сунцокрете. Имао је 15 самосталних и 16 заједничких изложби. Пробао је чак и да умре четири године пре праве доживео је на ВМА – клиничку смрт и после о томе одушевљено писао.

Говорио је:
“ Ја примам у просеку, да не лажем, негде око седам до осам писама недељно од деце из целе Југославије, из свих крајева Југославије (СФРЈ – примедба приређивача ) и ја се врло трудим да тачно и прецизно одговорим на та писма“.

Антић је био: морнар, кубикаш на пристаништу, бавио се канализацијом и водоводом, радио компресором, обрађивао дрво, умео да направи кров, проширивао своју кућу и за њу направио дрвено степениште у сопственој столарској радионици.

Детету поручује:

Радуј се што си дете
Радуј се што си жив. Многи уопште никад нису ни рођени. Свако на свету има по једну дужност коју никада није имао нико други. Одгонетај је одмах. Немој да дочекаш године, да станеш насред пута и питаш: шта ћу бити? Најтежа загонетка је детињство, али оно једино има одговор. Радуј се што си дете. То је велика ствар. И понављај у себи, понављај једну једину озбиљну опомену међу свим играма: “Стићи ће само онај који иде“.

O свом дружењу са децом испричао је и ово:

“ Пре две године довукао сам из Њу Орлеанса један базен и сва се деца из комшилука овде играју и купају, пошто смо ми шест колометара од Новог Сада, од Дунава и свега оног што чини новосадско лето. Малишани се скупљају код мене, па се ми дружимо, заједно читамо књиге које ми пошаљу пријатељи. Једном, кад сам тако добио нову књигу Љубе Ршумовића, дође милиција и пита: „Шта је било? Шта раде овде сва ова деца“? Рекох ја: “ Ништа се није догодило, читамо поезију“. И остали милиционери да и они послушају неку Љубину песму. Понекад каже ми жена: “ Иди па викни на ту децу да се види ко је мушко у кући, ко је главни“! Онда ја одем па викнем, они питају: “ Шта је ? Ја кажем: „Вичем“. „Зашто вичеш“? питају они. „Рекла ми жена“, одговарам.

Онога дана када је Мика умро, 24. јуна 1986. године, увелико иза поноћи отворено је писмо адресовано на Дуду из комшилука које је апсолутно потврдило песникову жељу да измакне маленим замкама баналних говора и овешталих посмртних слова:

Дудо,
Кад ме буду износили, нека прочитају Бесмртну песму. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира Пиро манда коркоро. Нико не сме да ми држи говор.

М. Антић

 

ТАЈНА
Свако има неку тајну:
шу-шу-шу…
неко лепу и бескрајну,
неко тужну или смешну,
неко злу.

Неко своју тајну слаже.
Неко одмах мами каже.
Неко своју тајну не би
испричао ни у сну.
Неко шапне: само теби…
као другу – шу-шу-шу…

Обично су тајне главне
измишљене и љубавне.

Ал и друге кад се зброје,
наше, ваше, моје, твоје,
леве, десне, чудне, сјајне,
све једнако много значе,
јер – иначе
зашто би се звале тајне?

И ја имам једну тајну
врло важну, врло вредну.
Ником другом – само теби
пришапнућу јутрос њу.

Ходи ближе: шу-шу-шу…
Сутра рано… шу-шу-шу…
Баш онамо… шу-шу-шу…

Али ником то не кажи.
Сам потражи.
Шу-шу-шу…

Пронаћи ћеш врло лако
и видећеш да је тако.
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=mEquo_H3em8#at=233

http://www.youtube.com/watch?v=QndBQzP_nsM&feature=player_embedded

http://www.youtube.com/watch?v=FTgTXal1-9U&feature=related

Гроздана Олујић

Гроздана Олујућ је рођена 30. августа 1934. године у Ердевику. Гимназију је учила у Бечеју. Дипломирала је и магистрирала на Групи за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Књижевним радом почела је да се бави веома рано. У средњошколским данима објављивала је своје радове у Стражилову и Младој култури. Прва приповетка штампана јој је приликом конкурса за најбољу причу, који је организовала Борба 1953. године.
Гроздана Олујућ, добитница је НИН-ове награде за најбољи роман („Гласови у ветру“) у 2009. години.Осим тога добитница је прве награде Политикиног забавника, награде Младо поколење, награде Змајевих дечјих игара. Добила је награду Народне просвјете за роман „Излет у небо“ и награду Телеграма за роман „Гласам за љубав“.

У области књижевности за децу Гроздана Олујић написала је неколико збирки бајки׃ Седефна ружа и друге бајке (Загреб, 1979), за коју је добила награду Политикиног забавника, Небеска река и друге бајке Загреб, 1984), Дечак и принцеза, Принц облака , Златни тањир, Камен који је летео,Снежни цвет, роман-бајку Звездане луталице. За њих је добила домаће и светске награде׃ награду Младог поколења, коју је примила два пута 1980. и 1984, награду Змајевих дечијих игара 1990. године, повеље Змајевих дечијих игара Златни лептир и Стара маслина 2002. године, награду за причу Варалица и смрт из збирке Седефна ружа, коју је освојила на конкурсу за најбољу модерну бајку света у организацији Светског конгреса за уметност и културу , САД, 1994.

По бајкама Гроздане Олујић снимљене су плоча и касета Седефна ружа у интерпретацији Мије Алексића , уз музичку пратњу Лазе Ристовског (ПГП, Београд) и телевизијска серија (девет наставака од по тридесет минута). Светску премијеру на позоришним даскама бајке Гроздане Олујић имале су у позоришту Ег, Албани, држава Њујорк.

Гроздана Олујић данас живи и ради у Београду, а почасни је грађанин града Осла, носилац данског витешког ордена Данеборг за заслуге на пољу књижевности.

ШАРЕНОРЕПА

У буци зоолошког врта малишани су обично застајали пред кавезима с мајмунима, па одлазили да се диве слоновима и фокама.

Само је једна девојчица, чије је плаво теме једва допирало чувару до појаса, редовно одлазила до кавеза иза чијих је решетака живео тигар. Затим је, све док се врт не затвори или је родитељи не одвуку кући, стајала нежно гледајући у звер чије су се зенице при јакој светлости скупљале у оштру црну пругу.                                                                                                  

Чувару се чинило да и звер посматра девојчицу с нежношћу у очима, као да погледима воде неки неми, тајни разговор. На тренутке му је једва успевало дага препозна. Је ли могуће да је то она иста звер чији урлик леди крв у жилама људима и животињама, а ударац шапе угиба решетке кавеза?

С чуђењем и неверицом чувар је гледао како се тигар у дететовом присуству мења, како му кретње постају блае, а очи, упрте у девојчицу, питомије. „Па, он би се као псић склупчао крај дететових ногу, само да је кавез отворен!“, помисли чувар не верујући сопственим очима: њушке ослоњене о шапе, тигар је лежао, гледао у девојчицу, и прео.

– Пусти ме да га помилујем! – замоли девојчица једног дана чувара, а овај задрхта од ужаса и одлучи да је ни за тренутак не оставља саму са тигром.

Ко зна колико је пута девојчица долазила! Колико дуго је стајала и гледала у тигра! Звезде дане не броје. Недеље и месеци су пролазили уливајући се у пролеће, лета и зиме као шаре с тигрових леђа у реп.

Девојчица је просто била опчињена тим репом, јер се час умилно увијао тигру око шапа, час гневно ударао о решетке. Ај’, кад би неко, макар на трен, пустио тигра из кавеза! Девојчица је с тугом гледала заробљену звер, а тигар је, као да нешто наслућује, пружао шапу ка њој.

Мајка с нелагодношћу опази сузу у оку девојчице, трже је и одвуче од кавеза, а исте вечери откри да је читава девојчицина цртанка испуњена цртежима моћне пругасте звери. „Па, она тигра више воли од родитеља!“ – пролете јој кроз главу.

-Нема више одлазака у зоолошки врт, запамти! – припрети љубоморно, па гурну цртанку у ладицу. – Доста је мени тих глупости… – И мајка љутито залупивши вратима изађе из дететове собе, а девојчица извади цртанку и стави је себи под узглавље, па леже, али читаве ноћи не склопи ока од ватруштине и повраћања.

Шта све нису чинили родитељи да јој помогну, па ништа. Чак су и цртеж с тигром ставили изнад дететовог кревета, али мала је наочиглед свих све брже копнела.

У свом кавезу, одбијајући храну копнео је и тигар. Нико није могао да одреди од чега болује, али је он из дана у дан постајао све тањи и све мањи. „Ако овако настави, ускоро га неће ни бити!“, промрмља чувар сетивши се да већ данима крај тигровог кавеза није видео плавокосу девојчицу, па уздахну. Вероватно за њом тигар тугује“ – погледа још једном измршавалу звер, решен да сутра о свему обавести управника. Затим још једном обиђе врт, па леже.

Дуго није могао да заспи, а кад је заспао, пред саму зору, трже га урлик тигра. Заборавивши чак да обуче капут, он потрча ка тигровом кавезу. Стигавши надомак кавеза, он застаде као укопан. „Сањам ли ја ово?“, упита се кад виде закључана врата и празан кавез. „Није тигар врабац, па да излети кроз решетке!“ Још једном оптрча празан кавез, па читав зоолошки врт, али тигру ни трага. Истога трена, дететова мајка чу девојчицин раздраган смех и , не верујући сопственим ушима, скочи с кревета. Улете у дететову собу и готово занеме од чуда. Крај самог дететовог узглавља лежала је пругаста, шаренорепа мачка и прела, а девојчица се смејала.

Иза прозора руменела се зора. И прозор и врата су затворени. Откуда мачка? Никада сличну њој није видела, а ипак јој је однекуд позната…

Мајка нехотице подиже поглед ка зиду и крикну. Са цртежа, право у њу, гледао је пругасти, шаренорепи тигар. У дететовиом кревету лежала је иста таква пругаста, шаренорепа мачка са оштром, црном пругом уместо занице. Од зебње мајка задрхта. „Да се није тигар у мачку претворио?“, помисли, па одмахну руком. Не будали!“, прекори саму себе. Мачка је мачка, а малој је уз њу, очигледно, добро!“

Већ пред крај тога дана мајка опази да девојчица лакше дише и, обрадована, заборави и тигра и своју зебњу.

Девојчица се све чешће смејала, а Шаренорепа се од ње није одвајала. У мраку, као жишци, гореле су њене очи. „Па она то, као пас, стражари!“, пролете мајци кроз главу. „Кад једе? Када спава?, упита се, па усхићена дететовим све бржим опоравком заборави своја питања.

Као киша низ олук текли су дани. Девојчица је већ почињала да устаје са кревета и помало хода по соби праћена пругастом шаренорепом мачком.

Коначно, дође и дан да крене у школу. Она раздрагано зграби торбу и полете низ улицу, унапред се радујући сусрету с друговима и другарицама из разреда.

Истог трена, Шаренорепа нестаде, а чувар, пролазећи крај недељама празног кавеза, иза решетака, угледа тигра.

Љубав надилази сва зла ( Политика, Културни додатак)

ИНТЕРВЈУ
Гроздана Олујић, романсијер, приповедач, антологичар и, пре свега, изврстан писац бајки, аутор је више култуних књига за децу и одрасле, међу којима су и романи: „Излет у небо“, „Не буди заспале псе“, „Гласам за љубав“, „Дивље семе“, збирке бајки: „Седефна ружа“, „Небеска река“, „Камен који је летео“, „Звездане луталице“, „Снежни цвет“, антологија: „Савремена индијска поезија“ и „Антологија најлепших љубавних бајки света“.
Списатељица је добитник многих домаћих и светских награда и признања. Почасни је члан Универзитета у Ајови (САД), почасни грађанин града Осла, носилац данског витешког ордена Данеброг за заслуге на пољу књижевности. Године 1994. Академија за уметност и културу прогласила је бајку „Варалица и смрт“ за најлепшу бајку света.

Књиге Гроздане Олујић преведене су на тридесетак језика и објављене у Немачкој, Русији, Енглеској, Данској, Норвешкој, Шпанији, Финској, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Француској, Белгији, Румунији, Пољској, Литви, Украјини, Холандији, САД, Индији, Кини…

Издавачка кућа „Bookland“ из Београда објавила је недавно збирку бајки Гроздане Олујић „Јастук који је памтио снове“, а у Белгији се појавило обновљено издање романа „Излет у небо“ (штампаног у Паризу много година раније) у луксузној едицији „Колекција 20. век“.

Модерно и традиционално

Ваше књиге се читају у целом свету?

Одавно знам да књиге имају своје путеве, своју судбину. У протоку времена оне се рађају, живе или умиру, улазе у нове облике и значења. Посебно ме је обрадовало ново издање „Дивљег семена“, романа о трагању за идентитетом, који је актуелнији и живљи данас, него што је био кад се први пут појавио. Да ли зато што је расељених, одбачених и изгубљених у нашем времену више него што их је било кад се „Дивље семе“ појавило у „Просветином“ издању, изазавши опречна мишљења. Или је потреба да се у координатном систему света нађе упориште – нарасла до глобалних размера, тешко је рећи. Тек „Дивље семе“ (у енглеском преводу „Wild Seed“ објављено у Енглеској и Индији), у англосаксонском свету добило је сјајне критике и укључено у програме неких универзитета у САД-у, заједно с књигама Сартра, Томаса Мана, Хесеа, Достојевског, Камија, Моравије, Брехта, Жарија, Јонеска, Пруста, Жида, Лорке, Симон де Бовоар, Ђианг Ђиа…

И у збирци „Јастук који је памтио снове“, као и у претходним збиркама од „Седефне руже“ до „Снежног цвета“, обраћате се усамљеном градском детету које, заробљено у бетонским кулама, машта о лепшем, хуманијем животу и ослобађању од стега?

Од ткива маште, ткива сна, бајка гради свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан, заправо саздан на истинама првога реда. Јер, шта је ако не истина првога реда порука бајке да љубав надилази сва зла, па чак и саму смрт, пружајући малом читаоцу наду да се и из најмрачније шуме може изаћи, победити зло у себи и ван себе, отворити светлосна врата која свако од нас носи у себи, помажући другима помоћи себи, ући у склад са собом и светом око себе. Зато бајка као Шехерезадина битка за живот не престаје да траје, рађајући се увек изнова са сваким новим писцем и дететом од праисторије до данас.

У другој половини 20. века три најчитаније књиге (Толкинов „Господар прстенова“, Егзиперијев „Мали принц“ и „Алиса у земљи чуда“), припадају свету бајки. С Ендеовом „Бескрајном причом“ бајка је наставила свој победнички ход. Ви сте на бајковит начни проговорили о нашој новијој историји, о ратовима и несрећама које су задесиле децу?

Нажалост! Ако свет не дође к себи, малишани ће само у бајкама отварати светлосна врата, добијати „Патуљкову њивицу“ и „Село изнад облака“… Спознавати радост и лепоту.

Пролазни су, сугеришу Ваше бајке („Златна маска“, „Вилински прстен“, „Мишја рупа“), и моћ и слава. Вечита је једино бајка?

Не, не само бајка, већ и зрно доброте, зрно светлости у свакоме од нас. Без тога човек би био празно звоно из библијске параболе, а смрт љубави била би смрт душе. Није случајно Ајнштајн једној амбициозној мајци, на питање шта да чита њен син, рекао: бајке. И, ма колико то чудно изгледало, Ајнштајн је био у праву. Наука тек сада открива истине које је бајка одавно знала, наговештавајући преко летећег ћилима проналазак летелица, стварање људског бића од једне његове издвојене ћелије, чињеницу да биљке памте, да вода памти…

Колико се савремене бајке разликују од традиционалних?

Не превише. Простор у коме јунак живи исти је, потрага за срећом, такође. Чак и структура приче је иста, јер – реч је о човеку и његовој души, а душа се најспорије мења. Житељи солитера и пећина не разликују се суштински у начину на који воле, мрзе, свете се или праштају. Руке које подижу телефонску слушалицу, исте су оне које су подизале лук и стрелу.

Бајке често говоре о доброти?

Постоји мисао да је човек при рођењу празан лист хартије који, на овај или онај начин, живот попуњава, а заборавља генетику, заборавља утицај спољних околности као и припремања детета на зло од најранијих дана: путем играчака (пушака и револвера), игрица, па и цртаћа у којима је избрисана граница између зла и добра, живота и смрти. Сетимо се само колико пута Том и Џери дижу у ваздух један другога, колико пута оживљавају! А питање је: схвата ли дете да се прегажени, убијени, спржени не могу вратити у живот? Да је језик којим се јунаци цртаћа служе сведен на неколико речи. Да су сва морална правила поништена. А бајка управо до њих држи, истичући у први план богатство језика и лепоту човекове душе…

Заточеници бетонских кула

Да ли би било добра да нема зла?

Тешко да постоји одговор на то питање. Свет у коме зло не би постојало сањале су све велике идеологије, све религије света од хришћанства до будизма. На том сну темељиле су се све утопије о слободи, једнакости, братству. А ипак, ниједна се није остварила, а многе су се извргле у сушту супротност, што не значи да ће човечанство престати да сања о друштву правде и доброте, као и да се, једнога дана, тај сан неће остварити…

Може ли ишта да постиди нечовека?

Стид је једно од најсуптилнијих човекових осећања. Нечовек га, једноставно, не познаје.

Где, онда, видите наду за човека?

У њему самом! У самилости и праштању. У светлости која се у човеку бори с тамом. И побеђује. Јер, да је нема – живот би се зауставио, закопао у маглу, у непостојање.

Стара и мудра, бајка то добро зна, омогућавајући светлости да надјача и љубави да процвета, а сва чуда, сви преображаји жабе у принцезу и младића у змију, условљени су и разрешени осећањем љубави. У формули бајке, без обзира где је и када никла – љубав је покретачка и одлучујућа снага. Зато несрећа у бајци није никада трајно стање. Бајка не признаје коначност, потпуни мрак и смрт.

Отуда у вашим бајкама толико преображаја?

Да! Не претвара се девојка случајно у звезду у „Златопрстој“, нити звезда у девојчицу у бајци „Дечак који је слушао тишину“, а шкољка у бисер. Љубављу и патњом оне су то заслужиле, јер им се свет кроз љубав, у једом тренутку отворио у свој својој разноликости и лепоти у коме и цвет, и мрав и човек, као звездани прах свемиром лутају, мењајући облик, али не и суштину.

Та мисао се често јавља у Вашим бајкама, посебно у бајкама о усамљеној солитерској деци. Откуда у Вашим књигама толико самотних девојчица и дечака?

Из живота око нас. Дете би требало да буде радосни принц или принцеза у краљевству свога дома. Али, нажалост, није тако. Заточено у бетонским кулама дете дели судбину сужњева из древних бајки, покушавајући да ситуацију превазиђе бежећи у сан или бајку. А свет сна и стварности тешко је разлучити, као у параболи кинеског мудраца Чуанг Цеа, који је сањао да је лептир и да је као лептир био срећан. Пробудивши се, упитао се није ли он лептир који сања да је човек и тим питањем релативизовао границе између сна и јаве на начин на који је то на једном ширем плану учинила квантна физика.

Каква је будућност бајке и књиге уопште, с обзиром на озбиљну конкуренцију медија и осталих електронских справа?

Игрице ће, можда, донети неке нове садржаје, али бајка неће престати да траје и да се рађа. јер, она није супститут већ легитимни облик света детињства. Сан човеков о доброти и љубави, понекад је кроз историју бивао затамњен, али никада угашен. А бајка је управо то. Тај сан. Та светлост… Последњи шанац обране од насиља и мрака… Пропламсај наде да доброта, упркос свему, не престаје да се рађа.

У одраслима трепери душа детета-интервју („Политика“, 28.јануар 2012.)

ИНТЕРВЈУ

Остаје нада да ће свет у будућности да се мења, јер сан човеков о лепшем, праведнијем свету – неће престати да живи, упркос ужаса Хирошиме, Аушвица, Чернобиља…

Учитељски факултет из Београда, у новопокренутој библиотеци „Мали принц”, објавио је, као прву књигу, на готово шесто страна, „Сабране бајке” Гроздане Олујић. У ову књигу ушле су све бајке које је списатељица објавила у својих пет књига бајки: „Седефна ружа и друге бајке” (1979), „Небеска река и друге бајке” (1984), „Камен који је летео” (2002), „Снежни цвет” (2004) и „Јастук који је памтио снове” (2007), укупно 112 бајки. Књигу је приредила Зорана Опачић, велики познавалац стваралаштва Гроздане Олујић, ауторка књиге: „Поетика бајке Гроздане Олујић”, коју је објавила Српска књижевна задруга. Недавно је, у издању Учитељског факултета у Београду, објављен и зборник радова о књижевном делу Гроздане Олујић, под насловом: „Бунтовници и сањари”.

Како се догодило да се романописац, и то веома успешан, окрене бајци? Да ли је то било случајно?

Не случајно, јер ништа није било случајно тих мутних, деведесетих година, оптерећених идеологијама, мржњом, ратовима од којих се једино могло побећи или у сан или у бајку, не само на нашим просторима, већ и у читавом свету. Податак да су најчитаније три књиге 20. века биле: „Мали принц”, „Господар прстенова”, „Хари Потер”, све три бајке, довољно говори сам за себе.

Да ли то значи да сте ви у бајку побегли због политике?

Донекле. Али, и због потребе да се искажу истине о којима се ћутало, да се уђе у неки лепши, смисаонији свет у којем се, по Андрићу, крије „права историја човечанства”, мада бајка није наивна, већ дубоко свесна да постоји мржња, насиље, завист, смрт, али да је од мржње, па и саме смрти, јача љубав, јача самилост, као и да златна јабука не пада јунаку бајке тек тако у крило. Да би до ње, зачараног дворца или принцезе дошао, он мора поштено да се намучи, планине и реке да прегази, открије своју сопствену душу кроз патњу или смех, свеједно, у чему и лежи основна вредност бајке. Исидора Секулић је говорила де је бајка „мала орахова љуска у коју може да се смести роман, трагедија, комедија…” Рођена у праисторији и жива све до данас – бајка то јесте, јер уз све промене које смо доживели, потреба човека за љубављу и надом – није престала да постоји, мада се и сама бајка мењала и, вероватно, ће се мењати и даље.

Елемената бајки било је и у вашим романима. Чврста жанровска подела, очигледно, више не постоји?

Можда. Али, постоји магијски реализам, човеков сан о слободи и срећи, а тога има у мом последњем роману „Гласови у ветру”. У раним романима: „Излет у небо”, „Гласам за љубав”, „Не буди заспале псе”, „Дивље семе”, има елемената поезије, као што их има и у бајкама, али у овим мојим романима бајковитости нема. Она се јавља много касније, у збирци прича „Афричка љубичица” и роману „Гласови у ветру”.

У вашим бајкама, за разлику од традиционалних, човек се одвојио од природе. Како данашња деца прихватају уметничку бајку?

С љубављу, јер је и деци, као и одраслима, потребан свет природе, дрвећа и трава, бубица, веверица, птица… У својим бајкама покушала сам да им тај свет, барем донекле, вратим преко јунака као што су Ведран из бајке „Месечев цвет” или дечак из бајке „Принц облака”. Надам се да ми је успело.

Ваше бајке нису намењене само деци, често су више за одрасле?

Зато што у одраслима, често, трепери душа детета, и обрнуто. Сви ми нешто тражимо, за нечим чезнемо…

У вашим бајкама нема смрти, само се један облик живота претвара у други?

Па и претвара се. Ко зна неће ли, у менама света, једног трена, кад прођу миленијуми, нека бреза постати девојка или звезда. Ко зна шта ће бити када се открије тајанствена „божја честица”. Много тога постоји, а ми нисмо у стању то ни да наслутимо. Ипак, свесни смо да је у свету све повезано. Нешто што је постојало само у бајкама, од летећег ћилима до стварања човека, у бразилској бајци, од честице човекове коже – постало је стварност. Додуше, не увек најсрећнија.

Бајка је, ипак, трагање за срећом?

Човеков живот је, ако пажљивије погледамо, управо трагање за срећом или барем миром којег у 20. веку није било, а нема га ни данас. Остаје, међутим, нада да ће свет у будућности да се мења, јер сан човеков о лепшем, праведнијем свету – неће престати да живи, упркос ужаса Хирошиме, Аушвица, Чернобиља… Царства су настајала и нестајала, а тај сан је надживео и Калигуле, и Нероне, и Хитлере… Зашто не би преживео и данашње, свуда расејане, нове Хитлере?

Једном сте рекли да вам је критика, у вашим делима, открила неке детаље којих нисте били свесни. Какав је ваш однос према књижевној критици?

Углавном позитиван, мада се критици даје све мање простора у нашим медијима. Гасе се часописи, нестају књижаре. А никада нисмо имали бољу, образованију критику, толико младих људи посвећених трагању за вредностима у делима нових аутора, али и оних из прве и друге половине 20 века, који су били скрајнути и прећуткивани због ванлитерарних, најчешће идеолошких разлога. До нас тек сада долазе дела Драгише Васића, Станислава Винавера, Станислава Кракова…

Божидар Тимотијевић

(30. октобар 1932. — 6. мај 2001.)

Божидар Тимотијевић, књижевник, песник, новинар, уредник… рођен и одрастао у Београду, у радничкој Раковици.

Основну школу и гимназију је завршио у Раковици којој је целог живота срцем и душом припадао. Прве стихове је написао још у гимназији (1950-1951), а прву књигу „Квартет“ је објавио са још три пријатеља (Бранко Јовановић, Томислав Мијовић, Првољуб Пејатовић).

У Удружење књижевника је примљен већ 1955.

Апсолвирао је Филолошки факултет у Београду, група за светску и југословенску књижевност.

Био је уредник и новинар листова и часописа „Млада култура“, „Савременик“, „Полетарац“ (старија серија), и „Књижевне новине“, „Младо поколење“.

Радио је као новинар у већем броју југословенских листова и на Радио Београду (1971-1980). Ту, на радију, је покренуо акцију „Књига солидарности“. Донатори су давали књиге које су потом усмераване ка школама у забитима где је књига била реткост. На тај начин је прикупљено 2.000.000 књига.

Преминуо је  6. мај 2001.године. По својој жељи сахрањен је на планини Тари, на планини на којој је много времна проводио бавећи с својим хобијем – столарством.

ОКТОБАР

(одломак)

Октобар долази на наша врата пун сребра и злата. Зато, ако желиш минђуше од сребра, узми их од октобарске месечине. Ако ти треба прстен од злата, замоли октобарско сунце да ти га искује. А ако ти је по вољи свечана хаљина за сваку прилику, можеш је сашити од октобарског лишћа. Лепше дезене не можеш наћи ни у Паризу ни у Лондону, а богме ни код чувене Мице кројачице. Сви велики сликари, пре него су постали велики, прво су ишли у октобарску школу сликања, чувену од памтивека! Зато, брзо отрчи у први сумарак, велика распродаја најфинијег природног текстила је почела. После тога кад октобар прође радња се затвара све до пролећа.

Ако си већ пошао до шумске продавнице текстила, погледај успут мало око себе. Октобар је месец великих промена. У пољу и забранима нема више малих шарених лепотица, птица певачица. Отишле су на југ и напустиле нас као да смо ми криви што је сунце утањило и зацицијашило. А тамо где иду, тамо им гарантују пуну летњу сезону, без облачка на небу, уз препуне трпезе буба, мува и црвића и уз све друге погодности зимског летовања.

Путници за ту велику сеобу птичјег народа су многобројни. Осим ласта, рода, ждралова, дивљих гусака и патака, ту су још и чворци, стрнадице, пирге, чешљугари, зебе, вивци, шеврљуге, шеве, виндулинке, ципе, грмуше, вољићи, звиждаци, славуји, црвенперке, шмугавци, модровољке, дроздови, сврачци и многи други пернати лепотани за које никада нисмо ни чули, а камоли их видели …

Стеван Раичковић

(Нересница, 05.07.1928 — Београд, 06.06.2007)

Стеван Раичковић, српски песник, преводилац, есејист и академик, рођен је 5. јула 1928. године у Нересници, код Кучева, у источној Србији. Уз родитеље учитеље који су често мењали места службовања, детињство је провео у више села и градова Србије. Основну школу и гимназију похађао је у Белој Цркви, Сенти, Крушевцу и Смедереву. Матурирао је 1947. године у Суботици. У својој деветнаестој години дошао је у Београд, где је једно време студирао на Филозофском факултету, а затим радио као новинар и литерарни сарадник. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда а до 1980. године уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981. године.

Стеван Раичковић је један од наших највећих и најпознатијих песника.

Раичковић је објавио око двадесетак збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Почео је врло рано да пише.

Прву песму објавио је 1945. године а затим су следиле и остале. Године 1950. изашла му је прва збирка песама „Детињство“, да би већ следећом књигом песама „Песма тишине“ из 1952. био примећен.

Објављивао је песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и у „Политици“.

Поред поезије за одрасле, писао је и приче и песме за децу. Прва по реду књига намењена деци била је збирка приповедака „Велико двориште“, а затим збирка песама „Дружина под сунцем“ за коју је 1960. године добио награду „Невен“. Поема „Гурије“ била је његова трећа књига по реду намењена деци.
Превођен је на више језика. Избори из Раичковићеве поезије објављени су на руском, словачком, бугарском, ческом, пољском, мађарском, македонском, словеначком језику итд.

„У свом стваралаштву Раичковић је напустао поезију и прихватао се прозе, али он је увек и свуда потврђивао очиту истину, да је био и остао — песник.“

Стеван Раичковић преминуо је 6. маја 2007. у Београду, у 79. години.

КАД ПОЧНЕ КИША ДА ПАДА

Кад почне киша да пада:

Шта раде деца? Шта раде ствари?

Где то са поља нестану стада

А с  крова – димничари?

 

Шта раде шетачи у парку

Кад киша се слива низ пруће?                                                                             

Рибари: да ли тад барку

Окрену у правцу куће?

 

Кад почне киша да пада

И по асфалту да звони:

Шта ради мачка која баш тада

Увелико миша гони?

 

Чика ли пиле под стрехом копца

Кад киша се на двориште сручи?

Да л’ плаче жена крај конопца

где прострла је веш да суши?

 

Кад почне киша да пада

сви трче: кров или стреха.

Само се рибе баш тада

Загрцну под водом од смеха.

АУТОБИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Ово је кратка прича о мени. Зовем се Стеван Раичковић и пре и после мога рођења моји родитељи су се стално селили с места у место, премштани са службом као и толики други учитељи. У једном од њих сам се и родио. Тај догађај пада на дан 5. јула 1928. године. Збио се у селу Нересници, крај реке Пека, у Србији. Родно место не памтим. Отишао сам из њега када сам имао две године. Од тада па до дана данашњег одвија се моје безуспешно трагање за завичајем.

Уместо једног — пронашао сам многе.

Један од њих је Сента, крај Тисе, у којој сам провео добар део детињства. Други је Београд, у коме сам проћердао своју младост, град у коме одавно живим.

Као далеки магнет осећам да ме привлачи црногорски камењар, постојбина мога оца. И мека друга места дотичу се мог живота као завичајне светлости или сенке. То су Бела Црква, Суботица, Крушевац и Смедерево.

Имам још два, мала тајанствена, завичаја. Један је: огромна Русија, одакле су моји непознати словенски преци из давнине упутили у ове крајеве. Други је: сићушна колиба у Лавацу, крај Дунава, са зидовима од набоја и тршчаним кровом, у коју се понекад склоним тако да нико не зна где сам.

Кад ми буде најтеже у животу отићићу да видим Нересницу, одакле је све и почело.

Иначе, живео сам као и толики други. Учио сам неке школе петнаестак година и радио за хлеб. Ово друго ми не гине до краја живота.

Један ведрији део мог потуцања, са неким сенкама рата, моје детињство, описано је донекле у причама из „Великог дворишта“. Неки чуднији и тајанственији предели из моје детињске маште нашли су своје место у стиховима из „Гурија“ и „Дружине под сунцем“.

Живот мога срца налази се разбацан у „Песми тишине“, „Балади о предвечерју“, „Касном лету“, „Тиси“ и „Каменој успаванци“.

Тако је бар за сада.

Велико двориште Приповетке / Стеван Раичковић / Просвета / Београд, 1963.

Драган Лукић

Драган Лукић – дечји писац

             (30.11.1928. — 01.01.2006) 

Рођен је у Београду 1928.године од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама.

У јесен 1946. већ почиње да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник . 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као футбалери.

Године 1954. је завршио студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања.

Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај“. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други.

У стваралачком веку, дугом пуних шест деценија, Драган Лукић објавио је око 100 књига поезије и прозе за најмлађе. : Велика трка, Дечаци, девојчице и одрасли, Мој тролејбус,Како се коме чини, Мој прадед и ја, Из једног џепа, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду. Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града“.

Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима.

Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић итд. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964-1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967-1993.

1994. је добитник Златног Гашиног пера.  Тада је написао песму:                               

ЛАЗАРЕВАЧКА ПЕСМА

Има један Лаза певац,
Буди цео Лазаревац
И лазарке кокице
Из града и околице.

Чаршија га воли горња
Кад буди с’ црквеног торња,
Ал’ понекад јутром лута
Па буди са аутопута.

Кажу деца за тог певца:

– Ђачко звоно Лазаревца!
Ко сумња у причу о певцу
Нек ноћи у Лазаревцу.

После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006.

ШКОЛА


Школе су велике мирне овце
које окаче велико звонце
па звоне, звоне и децу гоне
у жуте мале авионе.

Школе су велике и добре маме,
стотину деце негују саме,
напамет знају сву своју децу,
и бајке причају о месецу.

Школе су велики чудни дворци
које освоје храбри основци
сваког септембра пушчаном паљбом
и оловкама – дугачком сабљом.

Сваког септембра
кад јесен ступи
по два су борца
у школској клупи.

ЛЕПО ПИСАЊЕ

А за ово што се десило Јасни и што ћу вам сад испричати није била крива само Јасна. Крива је била њена – лева рука. Али шта можеш својој руци? Не можеш се с њом ни посвађати, ни истући је, јер то је ипак – твоја рука. Не можеш јој се чак ни исплазити – то би било као да си се сам себи исплазио. Ништа јој не можеш просто зато што је то твоја рука.
А ево шта се Јасни десило.
Учитељица је рекла да у школи мора да се пише десном руком. Али Јасна – левом. Наравно то се није могло. Сва деца пишу десном руком, сва деца пишу с једне стране на другу, а Јасна пише левом руком, Јасна пише с друге стране на једну.
Онда је учитељица рекла: – Мораш десном!
То је било страшно тешко. Јер Јаснина десна рука није умела чак ни да држи оловку а поготово није умела да пише. Али Јасна је тако урадила. Јасна на крају увек послуша добре савете.
И тако, ето, донела је свој задатак „лепо писање“ да учитељица погледа. А она:
– А шта је ово, Јасна?
– Па, мој задатак.
– Ово? Ово је нешто ружно, ово није задатак.
– Знате, – почела је Јасна искрено да објашњава – то је… то је такав мој рукопис.
– Али молим те, ово није рукопис. Погледај!
– Извините, али јесте. То је мој рукопис – рекла је Јасна тврдоглаво. Било јој је криво што учитељица не признаје њен рукопис.
– Ово може да буде само медведопис – рече на крају учитељица врло убеђено, а Јасна узврати исто тако убеђено:
– Не, није медведопис.
– Али погледај опет, овде свако слово има по неколико кракова. Тако нисмо учили, па никако не може да буде твој рукопис. А ако није твој рукопис и није медведопис, онда је стоногопис.
– Није.
– Онда је свракопис.
– Није.
– Ма како није?
– Тако. Није га писао медвед, није га писала стонога па није стоногопис, и није га писала сврака па није свракопис. Писала са га ја и онда је – онда је ЈАСНОПИС.

НЕ БОЈИ СЕ ЈАСНА

Стоји Јасна покрај чесме и пере руке. Пере пет минута, пере десет минута, пере петнаест минута. Онда се чује мамин глас:
– Јасна, не играј се водом.
Јасна ћути и пере руке.
– Јасна, не играј се водом.
Јасна ћути и пере руке.
– Јасна, издеветаћу те!
У том тренутку тата је осетио да је рат између маме и Јасне неизбежан, зато је забринуто погледао у Јасну.
Јасна се тати најпре осмехнула, а онда му шапнула:
– Не бој се, не може ме издеветати, нема девет руку.

ЈОЦА ОПРАО БОНТОН

Јутрос је мама рекла Јовици да опере бетон испред куће. Јовица није имао времена – отишао је да игра фудбал. Када се у подне вратио с игралишта, мама му је дала канту да донесе воде.
Јовица је отишао на чесму, напунио канту и када је дошао на бетон пред кућом, оклизнуо се, пао и просуо воду. Мама чује тресак и истрчи из куће.
– Јоцо, шта радиш?
Јовица јој брзо рече:
– Ништа, мама, опрао сам ти бетон.

ДОБРОЧИНСТВО

Некада је магарац живео као и све животиње.
Нико га није исмевао. Сматрали су га исто толико паметним колико и коњам краву или козу. Једном је дошао човек и рекао:
– Ко хоће да ми помогне да однесем врећу жита до млина?
Коњ рече: – Слабе су ми сапи.
Крава рече: – Слаба су ми леђа.
Коза рече: – Слабе су ми ноге.
И тако све животиње.
Онда рече магарац:
– Јак сам и помоћићу ти.
Помогао тако магарац једном човеку, другом, па трећем. Људи се навадили на њега па кад год им нешто затреба, а они – дај магарца.
Али он више није хтео да им помаже. Сад су људи почели да га туку моткама и да га грде:
– Луда животињо!
– Глупаче.
Отада магарца стално туку, називају га глупим и гоне на рад.
Ако неки пут видите магарца да стане и тврдоглаво неће да крене, а човек га туче, знајте да се сетио првог доброчинства свог прадeде.

http://www.youtube.com/watch?v=ExUo_WHM0LU

ДРАГАН ЛУКИЋ О СЕБИ…

И моја школа и наша кућа, у којој сам провео детињство, налазе се на периферији Београда. Ја то веома ценим. Мислим да се детињство може много лепше и пуније живети на периферији града или у неком малом месту него као заробљеник скучених простора, бетонских ограда и саобраћајних опасности центра града. Центар је, можда, привлачан и користан за одрасле. Али деци је ипак најлепше у мом крају, на Лекином брду, код последње тролејбуске станице.

Крај моје куће, на углу,
где људи увек стоје,
пријатељ стари, тролејбус,
одмара точкове своје.

(Последња станица)

Довољно је само истрчати из куће и већ си упао у жестоку битку Индијанаца и каубоја, или си једва дочекан бек у тек створеном фудбалском тиму, или си судија похватаним „лоповима“. Да си седам пута дечак, не би стигао у све игре — толико их има на Лекином брду.

Волео сам, као и сви моји другови, да идем бос. Али то нису волеле девојчице из нашег краја. Увек су бежале од нас и стиделе су се кад смо, за инат, боси, ишли за њима трудећи се упорно да свет примети да смо, ипак, из истог друштва.

Волео сам још и хлеб и маст. То се могло јести у игри, у трку за лоптом, уз партију шаха… И данас волим хлеб и маст посут пахуљицама соли и црвеним цветовима алеве паприке! Али ми ту посластицу сад не дају тако често као некад.

Није ли лепо што основна школа, у којој сам учио, носи име нашег песника Војислава Илића! Можда сам зато и ја волео да састављам песме, па су ме другови прозвали — песник. После су ме тако звали и професори. На пример, узме професорка хемије моју свеску, а ја тамо око формуле неког једињења исписао стихове.

— Па зар се ово добија из натријумхлорида, а, песниче? — чудила би се професорка.

Или, на часу математике професор предаје, предаје, а ја пишем песме. Он мисли (вероватно тако мисли) ево, овај вредно бележи, нека понови, и — прозове ме. А ја, седим у средини дугачких клупа, са сваке стране ми по три друга, па никако не могу да се испетљам и извучем напоље. У међувремену покушавам да сакријем написану песму из страха да професор не приђе и не помогне да изађем, па тако нађе и моју песму…

Учио сам — добро. Добијао сам скромне, али чврсте оцене. Најбоље сам радио писмене задатке из српскохрватског језика. Мој учитељ, Арсеније Тубић, увек ми је говорио:

— Препиши овај задатак и пошаљи „Зорици“, дечјем листу.

Али ја никад нисам стигао да препишем свој задатак, јер сам „морао“ да пишем друге ствари. Издавали смо свој улични лист „Младост“. Главни уредник сам био ја, лист сам „штампао“ (писао штампаним словима) ја, илустрације је цртао Павле Милић, електротехничар, уредник за књижевни део био је Александа  Лазић, звани Аца-жаца, који је у нашем листу објављивао чак и романе у наставцима. Он је данас инжењер. Сарадници листа били су Јовица 2, иначе мој брат, Јовица 2 и Реља Крстић, данас шаховски мајсторски кандидат. Снабдевач хартијом био је чика Аца, Александар Лукић, штампарски машиниста, Јовичин и мој тата. Лист је имао редакцију, а редакција је имала свој правилник, који је и данас у животу: Тачка 3. Правилника редакције листа „Младост“ гласи:

„Сваки дописник, на захтев уредника, мора дати свој рад. (Наравно, ако нема никаквих препрека, на пример: када му мајка не да да изађе из куће.) Сваки дописник листа мора предати рад у среду до девет сати. Ако није могао израдити рад, има казати узрок уреднику, ако је слагао, неће моћи читати два броја листа „Младост“.“

На крају сваке године редакција „Младости“ одржавала је своју годишњу скупштину у нашој шупи. Тада је морао да се поднесе годишњи извештај.

Ево једног извештаја из случајно сачуваног записника: „У овој години у листу је објављено 38 песама, 24 причалица-шала, 11 загонетки, 3 пословице, 18 укрштених речи, 2 шах-проблема, 4 ребуса, 6 стрипова, 5 игара шибицама.“ О стању инвентара ове редакције у извештају стоји следеће: „Редакција поседује: чекићи — 1 с. р. 1м. 1м. др. — 2 гв. 1 др. (то је значило један средњи, један мали, мали је дрвени, два гвоздена и један дрвени), 2 турпије, 3 бургије за дрво, 10 кључева, 1 пинцета, 1 шило, двоје клешта, 1 калауз. Поменути инвентар издавао се сарадницима на употребу уз претходно дату прописну признаницу главном уреднику.“

Тако се за децу из улице Милоша Свилара, на Лекином брду, знало у читавом крају и у школи.

Рођен сам 30. новембра 1928. године у Београду. Мој отац био је графички радник, а мајка домаћица. Често смо се селили баш у време мог најранијег детињства да бисмо се, пред мој полазак у школу, стално настанили у улици Милоша Свилара, на данашњем Лекином брду. Пре рата се тај крај звао Пашино брдо.

Кад сам пошао у први разред гимназије 1940. године, почео сам да схватам и разумевам разговоре које је мој отац водио са својим друговима. Од оца сам сазнао доста о борби радничке класе и о комунистима. Шеста мушка гимназија, у коју сам ишао, налазила се испред Студентског дома и ја сам, често, могао видети студентске демонстрације.

За нас Београђане рат је почео стравичним бомбардовањем. Било је то оног историјског априла, шестог априла 1941. године. Седели смо већ за столом и чекали да се врати мој отац, који је био отишао по месо, па да сви заједно доручкујемо. Али заглушна бука авионских мотора, и убрзо затим страховита експлозија, све то праћено заглушним завијањем сирена, које нису упозоравале на опасност, јер је она већ била ту, него су урлале од запрепашћења и болних рана које су немачке штуке задале граду својим бомбама, одузела нам је доручак, мир и сигурност. Од тада па све до 20. октобра 1944. године нисмо никад више мирно доручковали.

Убрзо је моја школа претворена у немачку касарну. Морали смо учити по основним школама, по кафанама, по црквеним портама. Тада је, уместо звона, час прекидало завијање сирене …

Ноћу никад нисмо мирно спавали. У нашем крају су често вршени претреси и рације. Одвођени су у специјалне логоре Цигани, којих је било доста у нашој улици. Међу њима је било и много мојих другова.

И наше игре су се стишале. Најчешће смо играли шах, затворени у своје авлије и куће. Тако смо постајали озбиљнији …

Једнога дана смо брат и ја у татином џепу пронашли паролу са петокраком звездом на којој је писало: добро нам дошли. Одмах смо знали све: и коме је парола намењена, и да је тајно штампана. Наслутили смо слободу. Ускоро затим почеле су борбе за ослобођење Београда. Седамнаестог октобра, ујутру, у подрум чика Благоја, бакалина, где је било смештено десетак породица из наше улице, склоњених од метака, ушао је руски тенкист остављајући за собом широм отворена врата. На улици су нас дочекали партизани и слобода.

Поново сам ушао у своју школу. Моји другови и ја постали смо чланови Народне омладине, која је себи поставила задатак да помогне обнову и изградњу ослобођене земље. Почели смо од Београда: крчили смо рушевине, чистили улице, поправљали ограде, калдрмисали улице, поправљали кровове… А кад је наша радна бригада ојачала, отишли смо на изградњу прве омладинске пруге Брчко—Бановићи. Тада сам први пут упознао Босну и заволео је. Зато сам радо и следеће године са својом бригадом дошао у Босну на изградњу друге омладинске пруге Шамац—Сарајево. Данас, кад год путујем тим пругама, осећам их као своје.

Са гимназијом и својим старим друговима растао сам се 1948. градећи Аутопут „Братство-јединство“, јер сам после тога већ био студент београдског Филозофског факултета.

И далле су ме звали песник. Песме које сам писао и објављивао по зидним новинама одвеле су ме у Студентски клуб младих писаца. Ускоро је наш Клуб издао књигу прича и песама четири моја друга и мојих, под насловом „Нас пет“. Тако сам закорачио у књижевност.

Године 1954, са дневником у руци, ушао сам као професор српскохрватског језика на свој први час, у четврти разред Школе за васпитаче. Ту и данас предајем свој предмет.

Ја не мислим да се увек још у детињству изабере позив. Али са мном се тако баш десило: још док сам растао, моја стална играчка била је књига.

Први ми је књигу донео отац. Он је био штампарски машинист и волео је књиге, нарочито оне које је сам штампао. Зато их је мени доносио. Ако књига коју он штампа не би била за децу, он нам је тада куповао и поклањао књиге. Често нам је свима читао наглас и то је било лепо. Тако сам се ја, са својим братом, уз фудбал, уз кликере, уз „жмуре“ и терање точка, највише играо књигом. Био сам или продавац новина, или књижар, или штампарски мајстор као мој тата, или уредник неког листа, док једног дана нисам почео да се играм писања… Ипак, не мислим да сам песник зато што сам се тако играо. Јер човек који песму у срцу носи, једноставно — мора и да је напише. То је нешто што би се увек десило. Чак и да се нисам тако играо књигом, јер то је као што срце у живог човека  м о р а  да куца. Тако некако.

Чувао сам књиге које сам добијао. Тако сам успео да створим малу библиотеку књига за децу. Биле су то: песме Чика-Јове Змаја, Чика-Андре, приче Десанке Максимовић, „Робинсон Крусо“, „Винету“ и „Три мускетара“. Скупљао сам и чувао „Политику за децу“, „Мика-Миша“ и „Политикин забавник“. Тата ми је то коричио и правио књиге од тога.

Књиге сам осећао као живе пријатеље и другове. Умеле су сатима да ми причају. Чинило ми се као да ме држе за руку и воде некуда по свету. Чинило ми се да јунаке из књига познајем као своје другове из улице и школе. Играјући се, често смо, моји другови и ја, живели као свет у књигама.

Има једна књига коју сам нарочито волео. Њу смо у дане после рата читали чак и групно. Увече, кад утихну жагори, кад се крпењача више не види, сакупимо се под дворишну сијалицу, или на нечију веранду, и почнемо читати књигу „Како се калио челик“ Островског. Волео сам изнад свега њеног главног јунака Павла и нарочито на радним акцијама желео сам да постанем онако како ми се чинило да би то и Павле урадио. Ја онда нисам знао — то знам сада — да сам био васпитаник своје књиге.

Много сам књига, до данас, прочитао, али се не сећам тачно када сам пожелео да великој библиотеци књига додам и једну своју.

Моје књиге дошле су на свет неповезане, али мали свет дечака и девојчица примио их је као поклоне који узбуђују и радују, као поклоне до сада недобијене, тајанствене и чудне, затворене шареним корицама на којима је писало: Како се коме чини, Из једног џепа, Овде станују песме, Дечаци, девојчице и људи, Мој тролејбус

Моје прве књиге почеле су да разговарају са децом, да шапућу, па су мало-помало, и мене увеле у разговор тако да ја сада не могу да престанем да разговарам са децом, не могу да престанем да им причам приче и да за њих пишем песме. Тако сад настају моје нове књиге.

Дечак из тих књига, ловац Јоца, одавно је ушао у стварни дечји живот. С децом се игра, са децом учи, са децом пева. А мала Јасна, она којој тата сваког дана понешто каже, има хиљаду другарица у свим местима наше земље …

Живим у граду, у великом бетонском лавиринту од кућа, кроз чије се тунеле провлаче тролејбуси, задихани и зајапурени, свирајући градске песме на својим тролама — фрулицама. Тролејбусе осећам као велике и живе играчке које добри шофери навију ујутру у пет сати и које се, на радост деце и корист људи, врте по граду до касних вечерњих часова. Њихове дневне игре и њихове уличне вртешке уносим у песме које казујем деци желећи да децу и трблејбусе спријатељим. Волим уличне светиљке, које намигују мангупски летњој и зимској ноћи и великом буцмастом уличном сату, који „стоји на једној нози и нечујно време вози!“.

Ако пролазећи улицом наиђем на белу школицу, из џепа извадим петодинарку и гурам је као карташ из коцке у коцку, зидајући малу кућицу. Људе волим, и ствари волим, о свему песме певам и смејем се као прскалица на новогодишњој јелки. Од смеха смо здрави моји јунаци и ја, па зато као весела позоришна дружина обилазимо децу у кућама и децу по школама, читамо им, учимо их, забављамо их и засмејавамо великим смешним књигама.

Ето, о себи ја знам оволико, а моје књиге о мени знају највише.

Из школске лектире, 1966. године

Владимир Андрић

Владимир Андрић рођен је 1944. године у Обреновцу. Дипломирао је филмску режију на Факултету драмских уметности у Београду. Од своје двадесете године пише и режира. Скоро четири деценије ради на Телевизији Београд, тренутно је одговорни уредник Редакције дечјег и школског програма. Творац је антологијских телевизијских серијала “Лаку ноћ, децо” и “Пустолов”. Добитник је већег броја награда за филмску и позоришну режију. Награде “Политикин забавник”, “Невен”, “Змајеве дечје игре” и “Златни кључић” само су потврдиле Андрићев креативни ангажман у области дечје књижевности. Награда за најбољу дечју књигу у 2006. години припала је његовој збирци песама и прича “Дај ми крила један круг”. Дела за децу: “Свеска над свескама”, “Напред плави, смеђи, црни”, “Вечерњи слон”, “Срце на зиду”, “Новогодишњи поклон”.

Одабране песме и приче Владимира Андрића, аутора надалеко познатог и вољеног „Пустолова“. Kњига за праве сладокусце, који ће уживати у надигравању мајстора писане речи и надахнутих илустратора. Посвећена је успомени на Владу Стојиљковића, који је волео овакву сорту књижевних игара. Kњига „Дај ми крила један круг“ проглашена је за најбољу дечју књигу у 2006. години на 51. међународном београдском сајму књига

НИЈЕ ЛАКО БИТИ ПУСТОЛОВ

(одломак из књиге „Пустолов“)

Млади моји пријатељи, лепо је бити Пустолов, али није лако. Као изданак старе пустоловне породице, ја то одлично знам. Још дединог деде деда срећно је скитао од гудура Обреновца до Јужних мора и назад, и опет тамо (и опет овамо, и онда опет тамо)…

Ја не бих ни умео ништа друго него пустолов да будем. А шта је најпријатније у том занату? Тешко могу да се определим… Дивно је санкати се на снежној лавини низ Хималаје. Или пропадати дуго, дуго (без наде) у провалију без дна.

Како је тек незаборавно када вас прогута тамна, мукла и зла пећина. А онда, из пећинске мемле скокнути на свеж ваздух и успут подмазати Северни пол (да не шкрипи). Боравити у шкрипцу, ради здравља и провода.

Јахати бесне слонове, китове, џиновске таласе и вештичје метле. Поранити да проџараш вулкане и залијеш џунглу. Напојити амазонске пиране, окупати фоке и пингвине, па се онда спокојно брчкати у живом блату. Или мазити у крилу бодљикаво прасе…

Интервју – Владимир Андрић, писац за децу

ВРЕМЕ„/ бр.578/ 31.јануар 2002.: Приче у Пустолову су нове, настале из света ваше истоимене ТВ емисије. Ризиковали сте да књига буде мање атрактиван медиј од телевизије?

ВЛАДИМИР АНДРИЋ: Пустолова игра Милан Лане Гутовић. Можете мислити шта све он уради интонацијом, погледом, он глуми целим телом. Сценарио је рачунао на појаву Ланета. Али, у књизи ја сам био сам. И хтео сам да кад прочитате причу, осетите исто задовољство као да Лане глуми. Нерадо један медиј пребацујем у други. Седам година сам писао текстове за животиње-луткице у емисији Лаку ноћ, децо, наговарали су ме да од тога направим басне, нисам пристао. Лакше је написати нешто ново. Пустолов ме је уверио да сам био у праву.

Да ли је заиста најтеже писати за децу?

Најтеже? Утолико што морате да будете кристално јасни, али то је захтев који се односи на стваралаштво уопште, не само на књижевност за децу. Ето, утолико је захтев висок. Шта год да пишем постављам себи тај висок захтев, све радим пуном паром. Текст за радио-емисију Добро јутро, која се емитује само једном па ко је чује чуо је, напишем за моје моћи и моју савест најбоље што умем. Никад не радим офрље. Знам да многи који пишу за децу не раде тако, само што то њихово не припада литератури већ кесароштву.

Да ли пишете неком одређеном детету?

Моја деца су одрасла на књигама. Много сам им читао, праву литературу. Кад су били мали, тако сам замишљао своје читаоце. Раша сад има 34, Анђелија 30, а Невена 19 година. Чуо сам примедбе да је Пустолов за родитеље, да се ја само правим да пишем за децу. И кад сам писао Лаку ноћ, децо неки су се питали да ли ће то деца разумети. Ја знам да деци разумевање није проблем. На пример, Магарац гледа звезде и, као, филозофира, па каже Зецу, који је овоземаљски и прагматичан: „Е, мој Зеко, да ти знаш колико ствари између неба и земље има о којима ми појма немамо.“ То је парафраза реченице коју Хамлет каже Хорацију. Дете неће знати да је то Шекспир, није му то ни битно, али ће реченицу разумети. Ја то тако радим, хоћу да се то мени допада, да ми буде забавно.

ДАЈ МИ ЈЕДАН КРУГ

Море има барку,
једро и катарку.
Море, море, буди друг,
– дај ми барку један круг!
Тако ми се база
широм морских стаза…

Ласта има крила
– лети све до Нила.
Ласто, ласто, буди друг
– дај ми крила један круг!
Да обиђем луг,
да одем на југ…

Кад мрав зрно сруши,
чују зечје уши.
Зече, зече, буди друг
– дај ми уши један круг!
Да ослушнем и ја
како жито клија…

У рибе пераја
сребрнога сјаја.
Рибо, рибо, буди друг
– дај пераја један круг!
Да ме жеља мине,
да видим дубине…

Ноћу крај живица
светли фењер свица.
Свиче, свиче, буди друг
– дај ми фењер један круг!
Позајми ми моћ
да осветлим ноћ.

На небу се звезде
као птице гнезде.
Небо, небо, буди друг
– дај ми звезду један круг!
Бићу лепши још,
кад ставим тај брош…

 

Документација коју запослени доставља приликом бодовања вишка запослених

ОБАВЕШТЕЊЕ О ПОТРЕБНОЈ ДОКУМЕНТАЦИЈИ КОЈУ ЗАПОСЛЕНИ ДОСТАВЉА ПРИЛИКОМ БОДОВАЊА ВИШКА ЗАПОСЛЕНИХ

Како је директор донео одлуку о покретању поступка бодовања запослених за чијим је радом у потпуности или делимично престала потреба запослени који се налазе на листи за бодовање потребно је да комисији за бодовање доставе следећу документацију:

1. Фотокопија радне књижице и положеног испита за лиценцу (код секретаре школе)
2. Доказ о резултатима постигнутим на такмичењима:
– Фотокопија дипломе ученика
– Извештај школе организатора
– Потписана изјава из евиденције педагошке службе Школе
3. -Доказ за доприносе у педагошком раду (само са Решењем Министарства просвете и науке РС)
-Објављени радови, издати уџбеници, акредитовани програми.
4. Потврда о примањима запосленог за три месеца која петходе месецу у којем се врши бодовање (обрачунска служба Школе)
О приходима осталих чланова домаћинства ПОТВРДЕ од надлежних органа (односи се на остале приходе у смислу примања брачног или ванбрачног друга, алиментације, породичне пензије, приватне делатности, катастарског прихода и др.), такође за три месеца која петходе месецу у којем се врши бодовање, а за незапослене чланове домаћинства достављју се потврде са евиденције Националне службе за запошљавање.
5. Лекарско уверење:
– Хронични и тешки болесници (лекар специјалиста секундарне или терцијалне медицине)
– Професионална болест (медицина рада)
– Инвалид (Инвалидска комисија)
6. Потврда о редовном школовању деце до 26 година, укључујући и предшколски узраст
– Издаје одговарајућа образовна установа.
7. Уверење – Изјава о кућној заједници – броју чланова домаћинства оверена од стране МЗ, Градске управе или суда.
8. Самохрани родитељ доставља одлуке, изјаве, уверњења или друге исправе издате од стране надлежних органа или институција којима потврђује својство самохраног родитеља.

Сва потребна документација предаје се комисији у затвореној коверти у року који одреди комисија, а који не може бити краћи од 5 радних дана од дана објављивања листе запослених које је потребно бодовати.