Све боје света

Једном давно све боје света почеле су да се препиру. Све су тврдиле да су баш оне најбоље. Најважније. Најкорисније. Најомиљеније.

Зелена је рекла: “Јасно је да сам ја најважнија. Знак сам живота и наде. Мене су изабрали за траву, дрвеће и листове. Без мене би све животиње умрле. Погледајте било које село и видећете да сам ја у већини.”

Плава ју је прекинула: “Ти само размишљаш о земљи, али заборављаш небо и мора. Вода је основа живота коју повлаче облаци из дубина мора. Небо пружа простор, мир и спокој. Без мог спокоја, ви бисте били нико и ништа.”

Жута се закашљуцала: “Сви сте тако озбиљни. Ја доносим смех, забаву; Месец је жут, звезде су жуте. Кад год погледате у сунцокрет, цели свет почиње да се смеје. Без мене свет не би био забаван.”

Наранџаста се потом убацила: “Ја сам боја здравља и снаге. Мене можда нема у изобиљу, али сам драгоцена јер служим људском животу. Ја носим најважније витамине. Сетите се само шаргарепе, тикве, наранџи, манга и папаје. Ја нисам на све стране као ви, али када небо попуним код изласка и заласка сунца – ниједна од вас ми није ни до колена.”

Црвена је овде полудела: “Ја сам владар свих боја. Ја сам крв – животна крв. Ја сам боја опасности и храбрости. Ја сам увек спремна да се борим за прави разлог. Ја претварам ватру у крв. Без мене би Земља била празна као што је Месец. Ја сам боја страсти и љубави, црвене руже и мака.”

Љубичаста се придигла, онако висока и надмена: “Ја сам боја аристократије и моћи. Краљеви, генерали и бискупи су мене увек бирали јер сам знак ауторитета и мудрости. Људи се не усуђују да ми противрече. Слушају и покоравају се.”

Индиго је на крају проговорила, много тише од осталих, али подједнако одлучно: “Размислите мало о мени! Ја сам боја тишине. Једва да ме примећујете, али без мене је свака од вас сувишна. Ја означавам мисао и промишљање, сумрак и дубоку воду. Свима сам потребна за равнотежу и супротности, за молитву и унутрашњи мир.”

И тако су боје наставиле да се препиру јер је свака била убеђена да је баш она надмоћнија од других. Њихова свађа је постајала све гласнија. Одједном је почело да грми и сева, и огроман пљусак се сручио на све њих. Боје су се преплашиле и збиле се једна у другу.

Када је олуја достигла максимум, зачуо се глас кише: “Ви, глупаве боје, препирете се и покушавате да покорите друге. Зар не знате да сте све створене са одређеном сврхом, јединствене какве јесте, и различите? Ухватите се за руке и дођите мени!”

Тако су боје и учиниле.

Киша је наставила: “Од сада, када почне да пада киша, свака од вас ће се протегнути по небу у великом луку боја које ће вас подсећати да можете живети заједно. Дуга је знак наде у бољу будућност.”

И тако, кад год угледате дугу на небу, присетите се да сви ми имамо сврху због које смо овде, неки више, неки мање важну! Важније од свега је да једни друге поштујемо.

(Прича са интернета)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s