Драган Лукић

Драган Лукић – дечји писац

             (30.11.1928. — 01.01.2006) 

Рођен је у Београду 1928.године од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама.

У јесен 1946. већ почиње да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник . 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као футбалери.

Године 1954. је завршио студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања.

Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај“. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други.

У стваралачком веку, дугом пуних шест деценија, Драган Лукић објавио је око 100 књига поезије и прозе за најмлађе. : Велика трка, Дечаци, девојчице и одрасли, Мој тролејбус,Како се коме чини, Мој прадед и ја, Из једног џепа, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду. Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града“.

Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима.

Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић итд. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964-1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967-1993.

1994. је добитник Златног Гашиног пера.  Тада је написао песму:                               

ЛАЗАРЕВАЧКА ПЕСМА

Има један Лаза певац,
Буди цео Лазаревац
И лазарке кокице
Из града и околице.

Чаршија га воли горња
Кад буди с’ црквеног торња,
Ал’ понекад јутром лута
Па буди са аутопута.

Кажу деца за тог певца:

– Ђачко звоно Лазаревца!
Ко сумња у причу о певцу
Нек ноћи у Лазаревцу.

После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006.

ШКОЛА


Школе су велике мирне овце
које окаче велико звонце
па звоне, звоне и децу гоне
у жуте мале авионе.

Школе су велике и добре маме,
стотину деце негују саме,
напамет знају сву своју децу,
и бајке причају о месецу.

Школе су велики чудни дворци
које освоје храбри основци
сваког септембра пушчаном паљбом
и оловкама – дугачком сабљом.

Сваког септембра
кад јесен ступи
по два су борца
у школској клупи.

ЛЕПО ПИСАЊЕ

А за ово што се десило Јасни и што ћу вам сад испричати није била крива само Јасна. Крива је била њена – лева рука. Али шта можеш својој руци? Не можеш се с њом ни посвађати, ни истући је, јер то је ипак – твоја рука. Не можеш јој се чак ни исплазити – то би било као да си се сам себи исплазио. Ништа јој не можеш просто зато што је то твоја рука.
А ево шта се Јасни десило.
Учитељица је рекла да у школи мора да се пише десном руком. Али Јасна – левом. Наравно то се није могло. Сва деца пишу десном руком, сва деца пишу с једне стране на другу, а Јасна пише левом руком, Јасна пише с друге стране на једну.
Онда је учитељица рекла: – Мораш десном!
То је било страшно тешко. Јер Јаснина десна рука није умела чак ни да држи оловку а поготово није умела да пише. Али Јасна је тако урадила. Јасна на крају увек послуша добре савете.
И тако, ето, донела је свој задатак „лепо писање“ да учитељица погледа. А она:
– А шта је ово, Јасна?
– Па, мој задатак.
– Ово? Ово је нешто ружно, ово није задатак.
– Знате, – почела је Јасна искрено да објашњава – то је… то је такав мој рукопис.
– Али молим те, ово није рукопис. Погледај!
– Извините, али јесте. То је мој рукопис – рекла је Јасна тврдоглаво. Било јој је криво што учитељица не признаје њен рукопис.
– Ово може да буде само медведопис – рече на крају учитељица врло убеђено, а Јасна узврати исто тако убеђено:
– Не, није медведопис.
– Али погледај опет, овде свако слово има по неколико кракова. Тако нисмо учили, па никако не може да буде твој рукопис. А ако није твој рукопис и није медведопис, онда је стоногопис.
– Није.
– Онда је свракопис.
– Није.
– Ма како није?
– Тако. Није га писао медвед, није га писала стонога па није стоногопис, и није га писала сврака па није свракопис. Писала са га ја и онда је – онда је ЈАСНОПИС.

НЕ БОЈИ СЕ ЈАСНА

Стоји Јасна покрај чесме и пере руке. Пере пет минута, пере десет минута, пере петнаест минута. Онда се чује мамин глас:
– Јасна, не играј се водом.
Јасна ћути и пере руке.
– Јасна, не играј се водом.
Јасна ћути и пере руке.
– Јасна, издеветаћу те!
У том тренутку тата је осетио да је рат између маме и Јасне неизбежан, зато је забринуто погледао у Јасну.
Јасна се тати најпре осмехнула, а онда му шапнула:
– Не бој се, не може ме издеветати, нема девет руку.

ЈОЦА ОПРАО БОНТОН

Јутрос је мама рекла Јовици да опере бетон испред куће. Јовица није имао времена – отишао је да игра фудбал. Када се у подне вратио с игралишта, мама му је дала канту да донесе воде.
Јовица је отишао на чесму, напунио канту и када је дошао на бетон пред кућом, оклизнуо се, пао и просуо воду. Мама чује тресак и истрчи из куће.
– Јоцо, шта радиш?
Јовица јој брзо рече:
– Ништа, мама, опрао сам ти бетон.

ДОБРОЧИНСТВО

Некада је магарац живео као и све животиње.
Нико га није исмевао. Сматрали су га исто толико паметним колико и коњам краву или козу. Једном је дошао човек и рекао:
– Ко хоће да ми помогне да однесем врећу жита до млина?
Коњ рече: – Слабе су ми сапи.
Крава рече: – Слаба су ми леђа.
Коза рече: – Слабе су ми ноге.
И тако све животиње.
Онда рече магарац:
– Јак сам и помоћићу ти.
Помогао тако магарац једном човеку, другом, па трећем. Људи се навадили на њега па кад год им нешто затреба, а они – дај магарца.
Али он више није хтео да им помаже. Сад су људи почели да га туку моткама и да га грде:
– Луда животињо!
– Глупаче.
Отада магарца стално туку, називају га глупим и гоне на рад.
Ако неки пут видите магарца да стане и тврдоглаво неће да крене, а човек га туче, знајте да се сетио првог доброчинства свог прадeде.

http://www.youtube.com/watch?v=ExUo_WHM0LU

ДРАГАН ЛУКИЋ О СЕБИ…

И моја школа и наша кућа, у којој сам провео детињство, налазе се на периферији Београда. Ја то веома ценим. Мислим да се детињство може много лепше и пуније живети на периферији града или у неком малом месту него као заробљеник скучених простора, бетонских ограда и саобраћајних опасности центра града. Центар је, можда, привлачан и користан за одрасле. Али деци је ипак најлепше у мом крају, на Лекином брду, код последње тролејбуске станице.

Крај моје куће, на углу,
где људи увек стоје,
пријатељ стари, тролејбус,
одмара точкове своје.

(Последња станица)

Довољно је само истрчати из куће и већ си упао у жестоку битку Индијанаца и каубоја, или си једва дочекан бек у тек створеном фудбалском тиму, или си судија похватаним „лоповима“. Да си седам пута дечак, не би стигао у све игре — толико их има на Лекином брду.

Волео сам, као и сви моји другови, да идем бос. Али то нису волеле девојчице из нашег краја. Увек су бежале од нас и стиделе су се кад смо, за инат, боси, ишли за њима трудећи се упорно да свет примети да смо, ипак, из истог друштва.

Волео сам још и хлеб и маст. То се могло јести у игри, у трку за лоптом, уз партију шаха… И данас волим хлеб и маст посут пахуљицама соли и црвеним цветовима алеве паприке! Али ми ту посластицу сад не дају тако често као некад.

Није ли лепо што основна школа, у којој сам учио, носи име нашег песника Војислава Илића! Можда сам зато и ја волео да састављам песме, па су ме другови прозвали — песник. После су ме тако звали и професори. На пример, узме професорка хемије моју свеску, а ја тамо око формуле неког једињења исписао стихове.

— Па зар се ово добија из натријумхлорида, а, песниче? — чудила би се професорка.

Или, на часу математике професор предаје, предаје, а ја пишем песме. Он мисли (вероватно тако мисли) ево, овај вредно бележи, нека понови, и — прозове ме. А ја, седим у средини дугачких клупа, са сваке стране ми по три друга, па никако не могу да се испетљам и извучем напоље. У међувремену покушавам да сакријем написану песму из страха да професор не приђе и не помогне да изађем, па тако нађе и моју песму…

Учио сам — добро. Добијао сам скромне, али чврсте оцене. Најбоље сам радио писмене задатке из српскохрватског језика. Мој учитељ, Арсеније Тубић, увек ми је говорио:

— Препиши овај задатак и пошаљи „Зорици“, дечјем листу.

Али ја никад нисам стигао да препишем свој задатак, јер сам „морао“ да пишем друге ствари. Издавали смо свој улични лист „Младост“. Главни уредник сам био ја, лист сам „штампао“ (писао штампаним словима) ја, илустрације је цртао Павле Милић, електротехничар, уредник за књижевни део био је Александа  Лазић, звани Аца-жаца, који је у нашем листу објављивао чак и романе у наставцима. Он је данас инжењер. Сарадници листа били су Јовица 2, иначе мој брат, Јовица 2 и Реља Крстић, данас шаховски мајсторски кандидат. Снабдевач хартијом био је чика Аца, Александар Лукић, штампарски машиниста, Јовичин и мој тата. Лист је имао редакцију, а редакција је имала свој правилник, који је и данас у животу: Тачка 3. Правилника редакције листа „Младост“ гласи:

„Сваки дописник, на захтев уредника, мора дати свој рад. (Наравно, ако нема никаквих препрека, на пример: када му мајка не да да изађе из куће.) Сваки дописник листа мора предати рад у среду до девет сати. Ако није могао израдити рад, има казати узрок уреднику, ако је слагао, неће моћи читати два броја листа „Младост“.“

На крају сваке године редакција „Младости“ одржавала је своју годишњу скупштину у нашој шупи. Тада је морао да се поднесе годишњи извештај.

Ево једног извештаја из случајно сачуваног записника: „У овој години у листу је објављено 38 песама, 24 причалица-шала, 11 загонетки, 3 пословице, 18 укрштених речи, 2 шах-проблема, 4 ребуса, 6 стрипова, 5 игара шибицама.“ О стању инвентара ове редакције у извештају стоји следеће: „Редакција поседује: чекићи — 1 с. р. 1м. 1м. др. — 2 гв. 1 др. (то је значило један средњи, један мали, мали је дрвени, два гвоздена и један дрвени), 2 турпије, 3 бургије за дрво, 10 кључева, 1 пинцета, 1 шило, двоје клешта, 1 калауз. Поменути инвентар издавао се сарадницима на употребу уз претходно дату прописну признаницу главном уреднику.“

Тако се за децу из улице Милоша Свилара, на Лекином брду, знало у читавом крају и у школи.

Рођен сам 30. новембра 1928. године у Београду. Мој отац био је графички радник, а мајка домаћица. Често смо се селили баш у време мог најранијег детињства да бисмо се, пред мој полазак у школу, стално настанили у улици Милоша Свилара, на данашњем Лекином брду. Пре рата се тај крај звао Пашино брдо.

Кад сам пошао у први разред гимназије 1940. године, почео сам да схватам и разумевам разговоре које је мој отац водио са својим друговима. Од оца сам сазнао доста о борби радничке класе и о комунистима. Шеста мушка гимназија, у коју сам ишао, налазила се испред Студентског дома и ја сам, често, могао видети студентске демонстрације.

За нас Београђане рат је почео стравичним бомбардовањем. Било је то оног историјског априла, шестог априла 1941. године. Седели смо већ за столом и чекали да се врати мој отац, који је био отишао по месо, па да сви заједно доручкујемо. Али заглушна бука авионских мотора, и убрзо затим страховита експлозија, све то праћено заглушним завијањем сирена, које нису упозоравале на опасност, јер је она већ била ту, него су урлале од запрепашћења и болних рана које су немачке штуке задале граду својим бомбама, одузела нам је доручак, мир и сигурност. Од тада па све до 20. октобра 1944. године нисмо никад више мирно доручковали.

Убрзо је моја школа претворена у немачку касарну. Морали смо учити по основним школама, по кафанама, по црквеним портама. Тада је, уместо звона, час прекидало завијање сирене …

Ноћу никад нисмо мирно спавали. У нашем крају су често вршени претреси и рације. Одвођени су у специјалне логоре Цигани, којих је било доста у нашој улици. Међу њима је било и много мојих другова.

И наше игре су се стишале. Најчешће смо играли шах, затворени у своје авлије и куће. Тако смо постајали озбиљнији …

Једнога дана смо брат и ја у татином џепу пронашли паролу са петокраком звездом на којој је писало: добро нам дошли. Одмах смо знали све: и коме је парола намењена, и да је тајно штампана. Наслутили смо слободу. Ускоро затим почеле су борбе за ослобођење Београда. Седамнаестог октобра, ујутру, у подрум чика Благоја, бакалина, где је било смештено десетак породица из наше улице, склоњених од метака, ушао је руски тенкист остављајући за собом широм отворена врата. На улици су нас дочекали партизани и слобода.

Поново сам ушао у своју школу. Моји другови и ја постали смо чланови Народне омладине, која је себи поставила задатак да помогне обнову и изградњу ослобођене земље. Почели смо од Београда: крчили смо рушевине, чистили улице, поправљали ограде, калдрмисали улице, поправљали кровове… А кад је наша радна бригада ојачала, отишли смо на изградњу прве омладинске пруге Брчко—Бановићи. Тада сам први пут упознао Босну и заволео је. Зато сам радо и следеће године са својом бригадом дошао у Босну на изградњу друге омладинске пруге Шамац—Сарајево. Данас, кад год путујем тим пругама, осећам их као своје.

Са гимназијом и својим старим друговима растао сам се 1948. градећи Аутопут „Братство-јединство“, јер сам после тога већ био студент београдског Филозофског факултета.

И далле су ме звали песник. Песме које сам писао и објављивао по зидним новинама одвеле су ме у Студентски клуб младих писаца. Ускоро је наш Клуб издао књигу прича и песама четири моја друга и мојих, под насловом „Нас пет“. Тако сам закорачио у књижевност.

Године 1954, са дневником у руци, ушао сам као професор српскохрватског језика на свој први час, у четврти разред Школе за васпитаче. Ту и данас предајем свој предмет.

Ја не мислим да се увек још у детињству изабере позив. Али са мном се тако баш десило: још док сам растао, моја стална играчка била је књига.

Први ми је књигу донео отац. Он је био штампарски машинист и волео је књиге, нарочито оне које је сам штампао. Зато их је мени доносио. Ако књига коју он штампа не би била за децу, он нам је тада куповао и поклањао књиге. Често нам је свима читао наглас и то је било лепо. Тако сам се ја, са својим братом, уз фудбал, уз кликере, уз „жмуре“ и терање точка, највише играо књигом. Био сам или продавац новина, или књижар, или штампарски мајстор као мој тата, или уредник неког листа, док једног дана нисам почео да се играм писања… Ипак, не мислим да сам песник зато што сам се тако играо. Јер човек који песму у срцу носи, једноставно — мора и да је напише. То је нешто што би се увек десило. Чак и да се нисам тако играо књигом, јер то је као што срце у живог човека  м о р а  да куца. Тако некако.

Чувао сам књиге које сам добијао. Тако сам успео да створим малу библиотеку књига за децу. Биле су то: песме Чика-Јове Змаја, Чика-Андре, приче Десанке Максимовић, „Робинсон Крусо“, „Винету“ и „Три мускетара“. Скупљао сам и чувао „Политику за децу“, „Мика-Миша“ и „Политикин забавник“. Тата ми је то коричио и правио књиге од тога.

Књиге сам осећао као живе пријатеље и другове. Умеле су сатима да ми причају. Чинило ми се као да ме држе за руку и воде некуда по свету. Чинило ми се да јунаке из књига познајем као своје другове из улице и школе. Играјући се, често смо, моји другови и ја, живели као свет у књигама.

Има једна књига коју сам нарочито волео. Њу смо у дане после рата читали чак и групно. Увече, кад утихну жагори, кад се крпењача више не види, сакупимо се под дворишну сијалицу, или на нечију веранду, и почнемо читати књигу „Како се калио челик“ Островског. Волео сам изнад свега њеног главног јунака Павла и нарочито на радним акцијама желео сам да постанем онако како ми се чинило да би то и Павле урадио. Ја онда нисам знао — то знам сада — да сам био васпитаник своје књиге.

Много сам књига, до данас, прочитао, али се не сећам тачно када сам пожелео да великој библиотеци књига додам и једну своју.

Моје књиге дошле су на свет неповезане, али мали свет дечака и девојчица примио их је као поклоне који узбуђују и радују, као поклоне до сада недобијене, тајанствене и чудне, затворене шареним корицама на којима је писало: Како се коме чини, Из једног џепа, Овде станују песме, Дечаци, девојчице и људи, Мој тролејбус

Моје прве књиге почеле су да разговарају са децом, да шапућу, па су мало-помало, и мене увеле у разговор тако да ја сада не могу да престанем да разговарам са децом, не могу да престанем да им причам приче и да за њих пишем песме. Тако сад настају моје нове књиге.

Дечак из тих књига, ловац Јоца, одавно је ушао у стварни дечји живот. С децом се игра, са децом учи, са децом пева. А мала Јасна, она којој тата сваког дана понешто каже, има хиљаду другарица у свим местима наше земље …

Живим у граду, у великом бетонском лавиринту од кућа, кроз чије се тунеле провлаче тролејбуси, задихани и зајапурени, свирајући градске песме на својим тролама — фрулицама. Тролејбусе осећам као велике и живе играчке које добри шофери навију ујутру у пет сати и које се, на радост деце и корист људи, врте по граду до касних вечерњих часова. Њихове дневне игре и њихове уличне вртешке уносим у песме које казујем деци желећи да децу и трблејбусе спријатељим. Волим уличне светиљке, које намигују мангупски летњој и зимској ноћи и великом буцмастом уличном сату, који „стоји на једној нози и нечујно време вози!“.

Ако пролазећи улицом наиђем на белу школицу, из џепа извадим петодинарку и гурам је као карташ из коцке у коцку, зидајући малу кућицу. Људе волим, и ствари волим, о свему песме певам и смејем се као прскалица на новогодишњој јелки. Од смеха смо здрави моји јунаци и ја, па зато као весела позоришна дружина обилазимо децу у кућама и децу по школама, читамо им, учимо их, забављамо их и засмејавамо великим смешним књигама.

Ето, о себи ја знам оволико, а моје књиге о мени знају највише.

Из школске лектире, 1966. године

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s