Стеван Раичковић

(Нересница, 05.07.1928 — Београд, 06.06.2007)

Стеван Раичковић, српски песник, преводилац, есејист и академик, рођен је 5. јула 1928. године у Нересници, код Кучева, у источној Србији. Уз родитеље учитеље који су често мењали места службовања, детињство је провео у више села и градова Србије. Основну школу и гимназију похађао је у Белој Цркви, Сенти, Крушевцу и Смедереву. Матурирао је 1947. године у Суботици. У својој деветнаестој години дошао је у Београд, где је једно време студирао на Филозофском факултету, а затим радио као новинар и литерарни сарадник. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда а до 1980. године уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981. године.

Стеван Раичковић је један од наших највећих и најпознатијих песника.

Раичковић је објавио око двадесетак збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Почео је врло рано да пише.

Прву песму објавио је 1945. године а затим су следиле и остале. Године 1950. изашла му је прва збирка песама „Детињство“, да би већ следећом књигом песама „Песма тишине“ из 1952. био примећен.

Објављивао је песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и у „Политици“.

Поред поезије за одрасле, писао је и приче и песме за децу. Прва по реду књига намењена деци била је збирка приповедака „Велико двориште“, а затим збирка песама „Дружина под сунцем“ за коју је 1960. године добио награду „Невен“. Поема „Гурије“ била је његова трећа књига по реду намењена деци.
Превођен је на више језика. Избори из Раичковићеве поезије објављени су на руском, словачком, бугарском, ческом, пољском, мађарском, македонском, словеначком језику итд.

„У свом стваралаштву Раичковић је напустао поезију и прихватао се прозе, али он је увек и свуда потврђивао очиту истину, да је био и остао — песник.“

Стеван Раичковић преминуо је 6. маја 2007. у Београду, у 79. години.

КАД ПОЧНЕ КИША ДА ПАДА

Кад почне киша да пада:

Шта раде деца? Шта раде ствари?

Где то са поља нестану стада

А с  крова – димничари?

 

Шта раде шетачи у парку

Кад киша се слива низ пруће?                                                                             

Рибари: да ли тад барку

Окрену у правцу куће?

 

Кад почне киша да пада

И по асфалту да звони:

Шта ради мачка која баш тада

Увелико миша гони?

 

Чика ли пиле под стрехом копца

Кад киша се на двориште сручи?

Да л’ плаче жена крај конопца

где прострла је веш да суши?

 

Кад почне киша да пада

сви трче: кров или стреха.

Само се рибе баш тада

Загрцну под водом од смеха.

АУТОБИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Ово је кратка прича о мени. Зовем се Стеван Раичковић и пре и после мога рођења моји родитељи су се стално селили с места у место, премштани са службом као и толики други учитељи. У једном од њих сам се и родио. Тај догађај пада на дан 5. јула 1928. године. Збио се у селу Нересници, крај реке Пека, у Србији. Родно место не памтим. Отишао сам из њега када сам имао две године. Од тада па до дана данашњег одвија се моје безуспешно трагање за завичајем.

Уместо једног — пронашао сам многе.

Један од њих је Сента, крај Тисе, у којој сам провео добар део детињства. Други је Београд, у коме сам проћердао своју младост, град у коме одавно живим.

Као далеки магнет осећам да ме привлачи црногорски камењар, постојбина мога оца. И мека друга места дотичу се мог живота као завичајне светлости или сенке. То су Бела Црква, Суботица, Крушевац и Смедерево.

Имам још два, мала тајанствена, завичаја. Један је: огромна Русија, одакле су моји непознати словенски преци из давнине упутили у ове крајеве. Други је: сићушна колиба у Лавацу, крај Дунава, са зидовима од набоја и тршчаним кровом, у коју се понекад склоним тако да нико не зна где сам.

Кад ми буде најтеже у животу отићићу да видим Нересницу, одакле је све и почело.

Иначе, живео сам као и толики други. Учио сам неке школе петнаестак година и радио за хлеб. Ово друго ми не гине до краја живота.

Један ведрији део мог потуцања, са неким сенкама рата, моје детињство, описано је донекле у причама из „Великог дворишта“. Неки чуднији и тајанственији предели из моје детињске маште нашли су своје место у стиховима из „Гурија“ и „Дружине под сунцем“.

Живот мога срца налази се разбацан у „Песми тишине“, „Балади о предвечерју“, „Касном лету“, „Тиси“ и „Каменој успаванци“.

Тако је бар за сада.

Велико двориште Приповетке / Стеван Раичковић / Просвета / Београд, 1963.

Advertisements

Једно мишљење на „Стеван Раичковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s