Мирослав Мика Антић

(14. 03. 1932.  –  24. 06. 1986.)

Писац због кога је цела Југославија долазила у Нови Сад и писац који је Нови Сад поставио на културну мапу Европе, чувени Мирослав Мика Антић ни четврт века након смрти не престаје да фасцинира читаоце. Стари љубитељи његове поезије сваких неколико година воле да обнове градиво, док се млађи са страшћу својих родитеља упознају с чувеним песмама.

Рођен у Мокрину 14. марта 1932. године. Основну школу учио је у родном селу, гимназију је похађао у Кикинди, а завршио у Панчеву, где му се породица преселила. Прву песму објавио је 1948. ( „Мајка“), а збирку “ Испричано за пролећа“ 1950. са непуних 18. година. Следи још 30 књига поезије, од којих је “ Плави чуперак“ доживео 90 издавања. 2014, биће обележено 50 година од првог објављивања књиге “ Плави чуперак”

Превођен је на енглески, француски, немачки, руски, италијански, пољски, чешки, словачки, албански, бугарски, македонски и словеначки. У највећој светској антологији „New Directions“ штампано му је 45 песама. Говорио је руски тако да му ни Руси нису веровали да му није матерњи, али и: енглески, немачки, француски, италијански, чешки, ромски, мађарски. Са већине тих језика је преводио. Вечити путник и боем био је одличан хроничар и аутор многих репортажа. Уређивао је и поново покренуо “ Невен“, а неколико сати пред смрт рекао: “ морамо пазити да не увене „.

Покренуо је први часопис за младе о савршеној музици “ Ритам “ и уређивао га. Водио је ТВ емисије и био конферансије. Био је позоришни редитељ и романсијер. Писао је позоришне комаде (“ Повечерје“ ) и радио драме ( “ Отужни марш“ ). Снимио је 16 краткометражних и два дугометражна филма. Писао је филмске сценарије, за један је добио „Златну арену“ на филмском фестивалу у Пули. Писао је епиграме и огледе. Глумио је у луткарском позоришту, чак је правио и лутке.

Антић је кратко био студент Академије ликовних уметности у Београду. Ипак , целог живота је радио аквареле, цртеже и уља на платну, умро је са златним прахом на прстима покушавајући да направи праву боју за своје чувене Сунцокрете. Имао је 15 самосталних и 16 заједничких изложби. Пробао је чак и да умре четири године пре праве доживео је на ВМА – клиничку смрт и после о томе одушевљено писао.

Говорио је:
“ Ја примам у просеку, да не лажем, негде око седам до осам писама недељно од деце из целе Југославије, из свих крајева Југославије (СФРЈ – примедба приређивача ) и ја се врло трудим да тачно и прецизно одговорим на та писма“.

Антић је био: морнар, кубикаш на пристаништу, бавио се канализацијом и водоводом, радио компресором, обрађивао дрво, умео да направи кров, проширивао своју кућу и за њу направио дрвено степениште у сопственој столарској радионици.

Детету поручује:

Радуј се што си дете
Радуј се што си жив. Многи уопште никад нису ни рођени. Свако на свету има по једну дужност коју никада није имао нико други. Одгонетај је одмах. Немој да дочекаш године, да станеш насред пута и питаш: шта ћу бити? Најтежа загонетка је детињство, али оно једино има одговор. Радуј се што си дете. То је велика ствар. И понављај у себи, понављај једну једину озбиљну опомену међу свим играма: “Стићи ће само онај који иде“.

O свом дружењу са децом испричао је и ово:

“ Пре две године довукао сам из Њу Орлеанса један базен и сва се деца из комшилука овде играју и купају, пошто смо ми шест колометара од Новог Сада, од Дунава и свега оног што чини новосадско лето. Малишани се скупљају код мене, па се ми дружимо, заједно читамо књиге које ми пошаљу пријатељи. Једном, кад сам тако добио нову књигу Љубе Ршумовића, дође милиција и пита: „Шта је било? Шта раде овде сва ова деца“? Рекох ја: “ Ништа се није догодило, читамо поезију“. И остали милиционери да и они послушају неку Љубину песму. Понекад каже ми жена: “ Иди па викни на ту децу да се види ко је мушко у кући, ко је главни“! Онда ја одем па викнем, они питају: “ Шта је ? Ја кажем: „Вичем“. „Зашто вичеш“? питају они. „Рекла ми жена“, одговарам.

Онога дана када је Мика умро, 24. јуна 1986. године, увелико иза поноћи отворено је писмо адресовано на Дуду из комшилука које је апсолутно потврдило песникову жељу да измакне маленим замкама баналних говора и овешталих посмртних слова:

Дудо,
Кад ме буду износили, нека прочитају Бесмртну песму. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира Пиро манда коркоро. Нико не сме да ми држи говор.

М. Антић

 

ТАЈНА
Свако има неку тајну:
шу-шу-шу…
неко лепу и бескрајну,
неко тужну или смешну,
неко злу.

Неко своју тајну слаже.
Неко одмах мами каже.
Неко своју тајну не би
испричао ни у сну.
Неко шапне: само теби…
као другу – шу-шу-шу…

Обично су тајне главне
измишљене и љубавне.

Ал и друге кад се зброје,
наше, ваше, моје, твоје,
леве, десне, чудне, сјајне,
све једнако много значе,
јер – иначе
зашто би се звале тајне?

И ја имам једну тајну
врло важну, врло вредну.
Ником другом – само теби
пришапнућу јутрос њу.

Ходи ближе: шу-шу-шу…
Сутра рано… шу-шу-шу…
Баш онамо… шу-шу-шу…

Али ником то не кажи.
Сам потражи.
Шу-шу-шу…

Пронаћи ћеш врло лако
и видећеш да је тако.
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=mEquo_H3em8#at=233

http://www.youtube.com/watch?v=QndBQzP_nsM&feature=player_embedded

http://www.youtube.com/watch?v=FTgTXal1-9U&feature=related

Advertisements

Једно мишљење на „Мирослав Мика Антић

  1. Повратни пинг: Мирослав Мика Антић | Учитељски блог

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s