Балада о руменим векнама – Драган Лукић

У зимска јутра, на нашем сату
кад седам пута наковањ звекне,
пошаље мама мене и тату
по две велике румене векне.

А кад руменке загреју шаке
и мирис хлеба топли шал свије,
ко врели кестен корица прсне
и носић векне у длан се скрије.

Свака је векна печено прасе
па путем грицкам носиће меке,
њушкице топле што слатко красе
образе сјајне румене векне.

Кад се вратимо с ињем у коси,
у кући строго запита мама:
– Ко то у џепу мишеве носи
што векне гризу по улицама?

Драган Лукић