Шапутање, Драган Лукић

Драган Лукић је један од наших најомиљенијих, најбољих и најплоднијих песника за децу.

ДРАГАН ЛУКИЋ – биографија
(30.11.1928. — 01.01.2006)

Драган Лукић, дечји писац, рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама.

У јесен 1946. већ почиње да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као футбалери.

Године 1954. је завршио студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања.

Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај“. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други.

Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду. Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града“.

Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима.

Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић итд. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964-1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967-1993.
Бранко Ћопић је био први који је добио Златно Гашино Перо 1994.године.
После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006. / Wикипедиа


Избор из поезије за децуДраган Лукић

Шапутање

СМЕХА ДЕЦИ

СМЕХА ДЕЦИ

 

И смеха.
смеха,
и смеха деци!

Смешан облак небом нек плови,
учитељ нек прича смешне приче,
смешни нека су брци у чиче,
и нек су смешни дечји снови.

И смеха.
смеха,
и смеха деци!

Весела песма неку децу буди,
и нек се весело у кревет оде,
весело само – ко жубор воде,
па ће порасти весели људи.

Па зато,
смеха,
и смеха деци!

ИМЕЊАЦИ

 

Има код нас једна бака
са три мала имењака.
Она има мачка Жућу,
псето Жућу
и унука Жућу.
Сваког јутра бака ове.
имењаке на рад зове.
Мачак мисли:
псето зове.
Псето мисли:
дете зове.
Унук мисли:
мачка зове…
Кад на ручак зове бака
сва три чују имењака.
Мачак каже:
– мене зове!
Псето каже:
– мене зове!
Унук каже:
– мене зове!
Ко да су им зечји краћи
зачас стигну имењаци.

МОЈ МАЧАК

 

Што ја имам мачка-

што тај мудро ради!

Једног миша пусти

да сланину слади.

Другог миша не види

кад саламу дира.

Трећем мишу  поклони

целу кришку сира.

Кад се миши угоје

мачак пође по своје.

Он улови миша

сланиниша.

И улови миша

што саламу дира.

И улови миша

љубитеља сира.

 

ОН

 

Зазвони телефон,
тата викну: „То је он!
Пријатељ ме тражи!“
Мама викну: „То је он!
То ме кројац тражи!“
Баба викну: „То је он!
То ме деда тражи!“
И ја викнух: „То је он!
То ме другар тражи!“

Узе тата телефон,
а из њега викну – он:
“ Извините ме, мили мој,
погрешан је број!“

ПЕЦАЧ

 

Узо Јоца

један штап

једну муву

и канап.

Пеца, чека,

читав час

да загризе

морски пас.

Смејале се

рибе све:

ЕХЕХЕ –

ЕХЕХЕ.

СВЕЈЕДНО

 

Легао Јоца
синоћ у кревет.
Пробудио се јутрос
у девет.

Зевнуо двапут
тога јутра,
па реко: – Нека
устаћу сутра.

ПЕСМА О ЉУТКУ

 

Љутку љутина на носу седи

па га чеше,

чика,

Једи,

зврји,

бруји,

плеше.

Љутко црвени

Љутко бледи,

песнице стеже,

зубима реже –

сад нека мама и тата беже,

сад нека и сви другови беже

и пас и мачак

на прагу што леже.

Љутку љутина на носу седи

и чупка косу,

голица ногу босу,

дражи –

док Љутка не наљути,

док Љутка не окуражи:

Да тати каже – НЕЋУ

и мами каже – ЋУТИ.

Да пса стрпа у врећу

и мачке повуче за реп.

Да разбије прозор и цреп

и баци песак у очи,

на сто да скочи,

песнице стисне

и врисне.

О, Љутко, Љутко,

зашто ти љутина

седи

на носу

као да ти је нос полица,

зашто те једи,

чупка косу,

лупка,

ногу голица?

Зашто из тебе режи?

Љутко,

отерај је са носа и лица,

конопцима смеха је вежи.

Насмеј се, насмеј се, Љутко –

од смеха љутина бежи.

ГРАДСКИ КАУБОЈ

МОЈ ТРОЛЕЈБУС

 

Кад бих добио тролејбус

само за један дан,

највећи што га имамо

и свеже офарбан.

Таблу бих одмах ставио,

и на њу натпис дуг:

„Ова су кола за децу –

иду стално у круг.“

Станице наше би биле

посластичарнице све;

на сваку столицу могу

да седну секе две.

Тролејбус је сам тражио

само за један дан,

највећи што га имамо

и свеже офарбан.

Будите стрпљиви, децо,

обећали су за нас

један тролејбус такав –

стићи ће сваки час.

ТРОЛЕЈБУС

 

Тролејбус брзи

црвен и љут,

пролази градом

већ стоти пут.

Љут је, јер сви би

у њега хтели,

а црни су му табани врели,

па кад јури

табан га пече,

а још је дуго

до вече.

МАЛИ ГРОФ У ТРАМВАЈУ

 

Једна је жена
у трамвају
дигла грају.

Чупкала је муф
и викала: – Уф!
Какав је то ред
кад ту седи дед
и још не знам кој’
а не синчић мој!

А синчић је млео
као жрвањ бео:
– Мама, ја бих сео.
Мама, ја бих сео.

Устао је дед
да не квари ред.
Синчић реко: – Оф|
и сео ко гроф.

ГРАДСКИ КАУБОЈ

 

Тролејбус ћу оседлати,

каубој сам ја у граду,

електричне коње кротим

за јахање и параду.

Па из штале електричне

излећу на зеленку,

пројахаћу све улице

да не згазим ни семенку.

Ђиха, ђиха, мој коњићу

не дај да ти ноге стану,

свом зеленку поклонићу

једну целу електрану.

Кротим коња улицама

град на дивљи тексас личи,

под гуменим копитама

лишће жуто већ варничи.

Тролејбус ћу оседлати,

каубој сам ја у граду,

електрични коњ ће стати

тих, укроћен, за параду.

ШУГЕ

 

Аутомобили по граду лете
као да јуре једни друге,
као да се играју „шуге“.
А онај, паркирани крај тротоара,
искочио је из игре
па се одмара.

Игра траје дању и ноћу
и годинама је дуга, –
али се не зна ко кога јури
и нико не зна ко је „шуга“.

Саобраћајци кажу: – То је добро,
а шофери: – То је права срећа,
јер ако аутомобил аутомобил „ошуга“
то би била саобраћајна несрећа.

ГОСТИОНИЦА ЗА АУТОМОБИЛЕ

 

Бензинске станице су пивнице
за аутомобилски свет.
Ту свраћа „мерцедес“, „шевролет“
и „застава“,
југословенске марка.

Свако попије бокал-два
као Шарац Краљевића Марка.
Ове гостионице
немају столове
ни столице,
нити келнери носе
блузе беле боје.
Аутомобили су сами
столови и столице
које иду
и које стоје.
Када код бензинске станице,
велике аутомобилске кафане,
десет аутомобила стане
један другом иза леђа,
кад се десет аутомобила
поређа у једну штрафту,
то личи на караван слонова
који сурлама пију
бензин, уље и нафту.

Бензинске станице су пивнице
за аутомобилски свет.
Кад ожедне, сврате „мерцедес“ и „шевролет“.
Ту се „фића“ тетура од пића.

МОЈ ТАТА

 

Док јутро умива поспани град

и у свакој кући откуцава пет,

мој тата гони тролејбус црвени

и на рад вози свет.

Знате, тата је мој

најважнији човек у граду.

Он има брзог хата

црвеног ко за параду.

И ако журиш у школу,

чека те прави час –

мој ће тата хату

дати највећи гас.

Улицом право, лево,

то ти је све по плану:

сестру ће однети у јасле,

на трг однеће маму.

А кад напустиш школу,

тролејбус ту је већ –

ручак те чека на столу

и трбушаста пећ.

Знате, тата је мој

најважнији човек у граду.

Он има брзог хата

црвеног ко за параду.

И кад сваког јутра

будилник откуца пет,

тад и мој тата упрегне хата

и градом развози свет.

МОЈ ПАС

 

Мој пас зна шта је то километар.
Толико износи његова шетња свакога дана.
Мој пас зна шта је то ветар.
То је оно што диже прашину око његовог стана.

Мој пас зна шта је то столица.
То је оно што личи на њега, али не лаје.
Мој пас зна полица шта је.
То је оно на шта се мачак попне кад се он пропне.

Мој пас зна рука ште је,

То је оно из чега му тата шећер даје.

Мој пас зна шта је то трамвајска карта.

То је оно што он никада не може да добије,

Па зато не скичи,

не цичи,

не цвили,

не режи,

кад ја кажем – бежи

и у трмвај уђем.

ТРИ ПРОЗОРА

УЛИЦЕ

 

Сваке вечери улице многе
отпрате задњи трамвај до стана,
испруже своје уморне ноге
дуге од једног до другог дана.

Умију улице тамно лице,
за прелаз обоје своје стазе,
закрпе капут и ногавице
да сутра по њима људи газе.

Затворе капије и окна снена,
утуле беле светиљке своје,
што као лептири без имена
челичним стубом прободени стоје.

А онда ћуте улице многе,
лежећи гледају звезде јасне,
само понеко шаптање ноге
подсети улицу на госте касне.

ПРЕДЛОГ

 

Кућама у граду треба скинути капе.

Нека буду гологлаве.

И свака кућа нова

треба да је без крова.

Куће са крововима личе

на старе даме са шеширима

и перима од дима –

а то више није у моди.

Зато:

Уместо крова и мрачног тавана

са бабарогама и корпом шарене лаже,

нека буду од бетона терасе и каде –

велике, сунчане, на кућама плаже.

Кућама у граду треба скинути капе,

куће треба да имају терасе без крова

и деца ће бити ближе сунцу

за два, три или десет спратова.

БАЛКОНИ

 

У граду нашем са милион врата

без цветне и меке стазе,

у мору великих бетонских квадрата

балони су зелене висеће оазе.

Балони су чудни комадићи Африке

и тајанственог брода капетански мост.

хај, дечаче, из куће без балкона,

дођи к мени и буди ми гост.

Све цветове који из камена вире

залићемо кишом из балнона и лонца.

На балкону деца хватају лептире

и знају за страсти афричкога ловца.

Јер, балкони су комадићи Африке

и тајанственог брода капетански мост,

хеј, дечаче, из куће без балкона,

устрчи уз степенице и буди мој гост.

ЗАШТО

 

Зашто ми димњак на мачку личи?

Зато што ко мачка на крову чучи,

на танку нит свиле замишљено преде

окренувши свету своја црна леђа

и зато што не знам ниједног кројача

коме је припадала из димњака свила

и мачкова пређа.

КО ЈЕ, УПРАВО, СТАРИЈИ БРАТ

Питање је постављено јавно

Старији брат је од млађега брата

виши за врат

а то је оно главно.

Али – зар због тога

старији брат треба

да буде бабарога?

Или – због једног врата

да се прави важан

као тата

и озбиљан као деда,

да лопту узме,

да пиштољ не да.

ТРИ ПРОЗОРА

 

Три прозора на кући су три слике у соби,

три слике у боји,

три слике живе –

сликама се

укућани моји

свакога дана диве.

Прва је слика:

Високи јаблан који се често клања.

Друга је слика:

Црвени кров

на кући која је од наше мања.

Слика је трећа:

Балкон нов

на згради која је од наше већа.

Три прозора су три слике на зиду стана,

шарене преко дана,

а тамне преко ноћи.

СВАКОГА ДАНА

 

Свакога дана кад с посла дође
мој тата мени косу чупне,
мој тата мене шаком лупне
и каже: – Јак си као гвожђе.

Свакога дана кад пере руке
он насапуни сестри лице,
и прска водом канаринце,
и с нашом мачком игра жмурке.

Свакога дана кад за сто седне
мој тата брата за носић дирне,
мој тата брату на уво свирне
и вади неке бомбоне медне.

А после ручка, свакога дана,
капетан тата и ми морнари
узмемо само најпрече ствари,
седнемо журно на кауч стари
и испловимо из нашег стана.

ШТА ЈЕ ОТАЦ

 

Молим вас, реците
отац шта је.
Да ли је отац тата
или – судија за прекршаје?

Мене отац стално испитује
и жели ово и оно да чује.
И кад сам у школу пошла
и кад сам из школе дошла,
и зашто је ово овако
и зашто је оно онако,
и зашто је ово овде –
зашто оно није онде,
и како сам смела ово
и како сам смела оно,
и знам ли ја да сам већ велика
и знам ли ја да нисам више мала,
знам ли ја шта је „карактер тврђи од челика“
и знам ли ја пошто је шнала?

И зашто нисам мислила
и како нисам пазила,
и шта сам опет згазила
и како, како
и зашто, зашто
и смем ли, и смем ли,
и знам ли, и знам ли?
Па зато питам
отац шта је.
Да ли је отац тата
или – судија за прекршаје.

КАД НАМИГУЈУ ДЕЦА

 

Кад деца погледају високо, високо
и кад им упадне трун у око,
тада деца ништа не виде
и ништа не чују,
само, само,
намигују.

А докле?

Док у око не дуне мама
и не подигне марамицом трепавице,
све док трун не исплови са сузама
и не оде поточићем низ лице.

Дотле.

ОД КУЋЕ ДО ШКОЛЕ

 

ВЕЛИКИ ПОЧЕТАК

 

Здраво, војско оштрих оловака,
задраво, колоно ђака
у септембарском маршу.

Лева, десна,
десна, лева,
чујем корак
како пева.

Поздравиће вас сви ко праве војнике,
и маме и тате и баке и чике,
ко праве регруте што озбиљни ћуте.

Учитељи – генерали
и чике десетари
све дивизије ђака
и све ђачке трупе
сместиће лепо у школске клупе.

Здраво, војско оштрих оловака,
здраво, колоно ђака
у септембарском маршу,
ја знам да школска година не траје
ни суботу ни петак,
већ много више,
зато викнимо –

УРА ЗА ВЕЛИКИ ПОЧЕТАК!

ШАПУТАЊЕ

 

Од куће до школе,
од школе до куће
увек се понешто
шапуће, шапуће.

Тихо, тише,
тихо, тише,
Тихо – ко падање кише.

Шапућу се писма
и шапућу тајне,
шапућу се заклетве
велике и трајне.

Тихо, тише,
тихо, тише,
тихо – ко падање кише.

САНОВНИК

 

Нека се пробуде деца|
Тумачимо сан:

Ко је сањао зеца
трчаће цео дан
Ко је сањао мрава
имаће посла доста .
Ко је сањао реку
прећи ће преко моста.
Ко је сањао димњак
наћи ће два динара.
Ко је сањао лопту
геометрију одговара.

Ко није имао снова
не треба ништа да пита
и данас песму ову
не мора да прочита.

ЈОШ ЈЕДНО ЗАШТО

 

Школе нису хотели
и по собама учитељи
не ређају кревете,
па зашто онда
у школској клупи
заспи понеко дете?

Школске учионице
нису фудбалска игралишта
на којима учитељ
у пиштаљку свира,
па зашто се онда
у учионицама
за време одмора сунђер шутира?

Еx, зашто, зашто,
зар се на свако зашто
мудро одговорити мора?
Овога пута, извините,
оставићемо вас без одговора.

ЊИВЕ

 

Школске су табле зелене њиве,
разнога цвећа и плода пуне,
ту расту слова, цртежи живе
и сунђер залива мале рачуне.

У јесен учитељ њиве сеје,
а онда ђаци из жутих клупа
негују жито док зима веје,
у топлом јуну сви жању скупа.

Дубоке бразде заоре креда,
запара шестар, прашину дигне,
полети песма и муци не да
на ове ђачке њиве да стигне.

А облак сунђер кишу носи,
натапа њиве и наводњава,
храни, чисти, растиње роси
на ђачкој табли зеленој ко трава.

ЛОПТЕ

 

Кад с пролећа трава озелени журно

и прогледа цвеће око наших школа

игра од свих лепша за децу је тада

игра – на два гола.

И жут ћилим траве у септембру воли

да по њему дечак жуту лопту ваља

зато јесен увек сиви облак моли

да пољане дечје киша не искаља.

Играју негде испод дрвореда,

а уз лопту што ће по земљи да скаче

воле и ледену лопту сладоледа.

УСПАВАНКА

 

Кад спава дечак мој,
спавају му и ноге,
у ногама ход,
у ходу пут,
на путу птица.

Кад се пробуди дечак мој,
поскоче му ноге,
у ногама ход,
у ходу пут,
на путу птица.

Нека узме птицу и нека се игра.

ИВИН ВОЗ

 

Из куће је излетео
на улицу Ива,
сав задихан, захуктао,
ко локомотива.

Видели га другови
па за њим и они,
потрчали, захуктали,
ко прави вагони.

Сад улицом тако јури
та чудна колона.
То воз Ивин путује
са седам вагона.

ПОСЛЕДЊЕ ПИТАЊЕ

 

Шта ћемо радити са торбама

на крају школске године?

Бацићемо их сви увис.

Па онда?

Онда још једном.

И онда?

Онда ћемо их ухватити у руке

и заборавити све ђачке муке.

ФИФИ

 

Овај час, овај час
један пас,
на узици од свиле,
са ноктима од лила,
с машницом од тила
пролази крај нас.

Једна жена стара
са њим разговара:

– Фифи, гледај право,
Фифи, дигни реп.
Фифи, пази дрво.
Фифи, ниси слеп.
Фифи, машну пази.
Фифи, лепо гази.
Фифи, то не њуши.
Фифи, горе уши.
Фифи, ти знаш ко си.
Фифи, не пркоси.
Фифи, језик ниже.
Фифи, ходи ближе.
Фифи, не скакући.
Фифи, сад ћеш кући!

Тако Фифи живи
на узици од свиле,
са ноктима лила,
са машном од тила,
Тако жена стара,
са њим разговара.
Тако овај час
прођоше крај нас.

ОКО СТУБА ЗА РЕКЛАМЕ

 

Крај шареног стуба

где лепе рекламе

и где се понекад

сретну две – три птице,

стале су две маме

и две девојчице.

Док су маме редом

читале рекламе,

око знанца стуба

дебелог к’о буре,

девојчице саме

играле су жмурке.

ДЕВОЈЧИЦЕ

 

Да ли сте и ви од ваше маме,

када сте са њом по граду ишле

тражиле да мало идете саме

и, можда, с трамваја без ње сишле.

Да ли сте и ви од ваше маме

тражиле понекад ташну њену,

да мало с њом идете саме,

да виси и вама о рамену.

Да ли сте и ви од ваше маме

тражиле новац у трамвају

да себи купите карту саме

као што велика деца знају.

Да ли сте и ви од ваше маме

тражиле понекад пакет који

да га носите улицом саме

под мишком, као што мами стоји.

СРЕБРНЕ ШНАЛЕ

БАЛАДА О РУМЕНИМ ВЕКНАМА

 

У зимска јутра, на нашем сату
кад седам пута наковањ звекне,
пошаље мама мене и тату
по две велике румене векне.

А кад руменке загреју шаке
и мирис хлеба топли шал свије,
ко врели кестен корица прсне
и носић векне у длан се скрије.

Свака је векна печено прасе
па путем грицкам носиће меке,
њушкице топле што слатко красе
образе сјајне румене векне.

Кад се вратимо с ињем у коси,
у кући строго запита мама:
– Ко то у џепу мишеве носи
што векне гризу по улицама?

ДА ЛИ ТО У ГРАД  ДОЛАЗИ ЈЕСЕН

 

Да ли то у град долази јесен
кад на углу чича кестен пече
и неки дечак, жеравком занесен,
пред кестењаром чучи цело вече.

Да ли то у град јесен стиже
кад чистач почиње с лишћем игру
и кад му вихор капу диже
и заврти лудо ко дечак чигру.

Да ли то градом јесен свира
и моје маме прати песму
или је звиждуком весељко дира
што крпом старом завија чесму.

Да ли то градом јесен жута
задрма школска звона редом
и сриче буквар из школских клупа
и прва слова пише кредом.

ДЕЦЕМБАР

 

У децембра кројача
игла и конац бељи
од браде Мраза стара.
По земљи игла корача,
хаљину везе по жељи
сребрног јануара.

Звезду до звезде шије,
беле провлачи конце
и нагу земљу крије
срмена жица до жице,
само понекад боцне
иглица неком лице.

ПАХУЉЕ

 

Кад летимо по граду,
пахуљице смо мале,
девојчицама у коси
ми смо сребрне шнале.

Кад летимо по граду,
ми смо звездице мале,
дечаке са звездицама
претварамо у генерале.

Кад летимо по граду,
лабудова смо пера,
ал’ смо и цветић зиме
са татиног ревера.

Балет лепо да игра
свака пахуља уме,
а на грудима маме
свака је брош од срме.

ПРОЛЕЋЕ У ЗАВЕСАМА

 

Топли точак небо оре

и отвара све прозоре

а завесе, те невесте,

гледају у беле цесте

па све шу – шу, па све шу – шу,

отварају своју душу

и чекају, лепе, мирне,

да их топли ветрић дирне.

ПЛАВО И БЕЛО

 

Море је плаво, облаци су бели,

и лађе и камен врели.

Небо је плаво а једра бела

таласи и далека села.

Мајице су и плаве и беле,

и обале и сарделе.

Плаво и бело је морско одело.

Плаве су рибара барке

и у даљини шуме четинарске,

плаве су у мору траве.

Мреже су беле и песак и стене

и галебови и за бродом пене.

Шкољке су беле и плаве

када се на длан ставе.

Свуда је уткано плаво и бело –

тако је , кажу, море хтело.

САВА

 

Таква је река Сава,
не уме да спава.

И ујутру и увече
зна само да тече.

Почетак јој жица воде,
ал’ вода далеко оде.

Појили је слева, здесна,
постала јој кућа тесна.

Занео је момак плав,
удала се за Дунав.

РАДОЗНАЛА ПЕСМА

Шта то ради
припијена за дно мора,
шкољка плава?

– Спава.

Шта јежеви морски раде
кад их гледа
неко дете?

– Прете.

Шта рибице мале раде
кад рибари
баце мреже?

– Беже.

А кад ја са стене скочим
шта то каже
море плаво?

– Браво.

КОРАЛНА

 

Велика врећа снега

на градски парк је пала

и сад уместо њега

врт је белих корала.

Врба је вишекрак брош

а јаблан игла бела,

борић је корални кош,

свака гранчица стрела.

А златар гледа шуму

и тражи лепу грану,

стално му је на уму

богатство у дућану.

Један разред из школе

са учитељем стоји,

и деца учу моле

да узме корал који.

Уча гледао меко,

уча ћутао мало,

а онда им рек’о:

-Узмите што је пало!

АВГУСТИЈЕ И СЕПТЕБАР

 

Августије,

Августије,

у граду је

све пустије.

Августије,

Августије,

у мору је

све густије.

Августије,

Августије,

сунце ти је

све пустије.

Од топлоте

Цвеће вене

па је дошло

време смене.

Advertisements

2 мишљења на „Шапутање, Драган Лукић

  1. Повратни пинг: Троструки изазов | Божанствена биологија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s