Гроздана Олујић

Гроздана Олујућ је рођена 30. августа 1934. године у Ердевику. Гимназију је учила у Бечеју. Дипломирала је и магистрирала на Групи за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Књижевним радом почела је да се бави веома рано. У средњошколским данима објављивала је своје радове у Стражилову и Младој култури. Прва приповетка штампана јој је приликом конкурса за најбољу причу, који је организовала Борба 1953. године.
Гроздана Олујућ, добитница је НИН-ове награде за најбољи роман („Гласови у ветру“) у 2009. години.Осим тога добитница је прве награде Политикиног забавника, награде Младо поколење, награде Змајевих дечјих игара. Добила је награду Народне просвјете за роман „Излет у небо“ и награду Телеграма за роман „Гласам за љубав“.

У области књижевности за децу Гроздана Олујић написала је неколико збирки бајки׃ Седефна ружа и друге бајке (Загреб, 1979), за коју је добила награду Политикиног забавника, Небеска река и друге бајке Загреб, 1984), Дечак и принцеза, Принц облака , Златни тањир, Камен који је летео,Снежни цвет, роман-бајку Звездане луталице. За њих је добила домаће и светске награде׃ награду Младог поколења, коју је примила два пута 1980. и 1984, награду Змајевих дечијих игара 1990. године, повеље Змајевих дечијих игара Златни лептир и Стара маслина 2002. године, награду за причу Варалица и смрт из збирке Седефна ружа, коју је освојила на конкурсу за најбољу модерну бајку света у организацији Светског конгреса за уметност и културу , САД, 1994.

По бајкама Гроздане Олујић снимљене су плоча и касета Седефна ружа у интерпретацији Мије Алексића , уз музичку пратњу Лазе Ристовског (ПГП, Београд) и телевизијска серија (девет наставака од по тридесет минута). Светску премијеру на позоришним даскама бајке Гроздане Олујић имале су у позоришту Ег, Албани, држава Њујорк.

Гроздана Олујић данас живи и ради у Београду, а почасни је грађанин града Осла, носилац данског витешког ордена Данеборг за заслуге на пољу књижевности.

ШАРЕНОРЕПА

У буци зоолошког врта малишани су обично застајали пред кавезима с мајмунима, па одлазили да се диве слоновима и фокама.

Само је једна девојчица, чије је плаво теме једва допирало чувару до појаса, редовно одлазила до кавеза иза чијих је решетака живео тигар. Затим је, све док се врт не затвори или је родитељи не одвуку кући, стајала нежно гледајући у звер чије су се зенице при јакој светлости скупљале у оштру црну пругу.                                                                                                  

Чувару се чинило да и звер посматра девојчицу с нежношћу у очима, као да погледима воде неки неми, тајни разговор. На тренутке му је једва успевало дага препозна. Је ли могуће да је то она иста звер чији урлик леди крв у жилама људима и животињама, а ударац шапе угиба решетке кавеза?

С чуђењем и неверицом чувар је гледао како се тигар у дететовом присуству мења, како му кретње постају блае, а очи, упрте у девојчицу, питомије. „Па, он би се као псић склупчао крај дететових ногу, само да је кавез отворен!“, помисли чувар не верујући сопственим очима: њушке ослоњене о шапе, тигар је лежао, гледао у девојчицу, и прео.

– Пусти ме да га помилујем! – замоли девојчица једног дана чувара, а овај задрхта од ужаса и одлучи да је ни за тренутак не оставља саму са тигром.

Ко зна колико је пута девојчица долазила! Колико дуго је стајала и гледала у тигра! Звезде дане не броје. Недеље и месеци су пролазили уливајући се у пролеће, лета и зиме као шаре с тигрових леђа у реп.

Девојчица је просто била опчињена тим репом, јер се час умилно увијао тигру око шапа, час гневно ударао о решетке. Ај’, кад би неко, макар на трен, пустио тигра из кавеза! Девојчица је с тугом гледала заробљену звер, а тигар је, као да нешто наслућује, пружао шапу ка њој.

Мајка с нелагодношћу опази сузу у оку девојчице, трже је и одвуче од кавеза, а исте вечери откри да је читава девојчицина цртанка испуњена цртежима моћне пругасте звери. „Па, она тигра више воли од родитеља!“ – пролете јој кроз главу.

-Нема више одлазака у зоолошки врт, запамти! – припрети љубоморно, па гурну цртанку у ладицу. – Доста је мени тих глупости… – И мајка љутито залупивши вратима изађе из дететове собе, а девојчица извади цртанку и стави је себи под узглавље, па леже, али читаве ноћи не склопи ока од ватруштине и повраћања.

Шта све нису чинили родитељи да јој помогну, па ништа. Чак су и цртеж с тигром ставили изнад дететовог кревета, али мала је наочиглед свих све брже копнела.

У свом кавезу, одбијајући храну копнео је и тигар. Нико није могао да одреди од чега болује, али је он из дана у дан постајао све тањи и све мањи. „Ако овако настави, ускоро га неће ни бити!“, промрмља чувар сетивши се да већ данима крај тигровог кавеза није видео плавокосу девојчицу, па уздахну. Вероватно за њом тигар тугује“ – погледа још једном измршавалу звер, решен да сутра о свему обавести управника. Затим још једном обиђе врт, па леже.

Дуго није могао да заспи, а кад је заспао, пред саму зору, трже га урлик тигра. Заборавивши чак да обуче капут, он потрча ка тигровом кавезу. Стигавши надомак кавеза, он застаде као укопан. „Сањам ли ја ово?“, упита се кад виде закључана врата и празан кавез. „Није тигар врабац, па да излети кроз решетке!“ Још једном оптрча празан кавез, па читав зоолошки врт, али тигру ни трага. Истога трена, дететова мајка чу девојчицин раздраган смех и , не верујући сопственим ушима, скочи с кревета. Улете у дететову собу и готово занеме од чуда. Крај самог дететовог узглавља лежала је пругаста, шаренорепа мачка и прела, а девојчица се смејала.

Иза прозора руменела се зора. И прозор и врата су затворени. Откуда мачка? Никада сличну њој није видела, а ипак јој је однекуд позната…

Мајка нехотице подиже поглед ка зиду и крикну. Са цртежа, право у њу, гледао је пругасти, шаренорепи тигар. У дететовиом кревету лежала је иста таква пругаста, шаренорепа мачка са оштром, црном пругом уместо занице. Од зебње мајка задрхта. „Да се није тигар у мачку претворио?“, помисли, па одмахну руком. Не будали!“, прекори саму себе. Мачка је мачка, а малој је уз њу, очигледно, добро!“

Већ пред крај тога дана мајка опази да девојчица лакше дише и, обрадована, заборави и тигра и своју зебњу.

Девојчица се све чешће смејала, а Шаренорепа се од ње није одвајала. У мраку, као жишци, гореле су њене очи. „Па она то, као пас, стражари!“, пролете мајци кроз главу. „Кад једе? Када спава?, упита се, па усхићена дететовим све бржим опоравком заборави своја питања.

Као киша низ олук текли су дани. Девојчица је већ почињала да устаје са кревета и помало хода по соби праћена пругастом шаренорепом мачком.

Коначно, дође и дан да крене у школу. Она раздрагано зграби торбу и полете низ улицу, унапред се радујући сусрету с друговима и другарицама из разреда.

Истог трена, Шаренорепа нестаде, а чувар, пролазећи крај недељама празног кавеза, иза решетака, угледа тигра.

Љубав надилази сва зла ( Политика, Културни додатак)

ИНТЕРВЈУ
Гроздана Олујић, романсијер, приповедач, антологичар и, пре свега, изврстан писац бајки, аутор је више култуних књига за децу и одрасле, међу којима су и романи: „Излет у небо“, „Не буди заспале псе“, „Гласам за љубав“, „Дивље семе“, збирке бајки: „Седефна ружа“, „Небеска река“, „Камен који је летео“, „Звездане луталице“, „Снежни цвет“, антологија: „Савремена индијска поезија“ и „Антологија најлепших љубавних бајки света“.
Списатељица је добитник многих домаћих и светских награда и признања. Почасни је члан Универзитета у Ајови (САД), почасни грађанин града Осла, носилац данског витешког ордена Данеброг за заслуге на пољу књижевности. Године 1994. Академија за уметност и културу прогласила је бајку „Варалица и смрт“ за најлепшу бајку света.

Књиге Гроздане Олујић преведене су на тридесетак језика и објављене у Немачкој, Русији, Енглеској, Данској, Норвешкој, Шпанији, Финској, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Француској, Белгији, Румунији, Пољској, Литви, Украјини, Холандији, САД, Индији, Кини…

Издавачка кућа „Bookland“ из Београда објавила је недавно збирку бајки Гроздане Олујић „Јастук који је памтио снове“, а у Белгији се појавило обновљено издање романа „Излет у небо“ (штампаног у Паризу много година раније) у луксузној едицији „Колекција 20. век“.

Модерно и традиционално

Ваше књиге се читају у целом свету?

Одавно знам да књиге имају своје путеве, своју судбину. У протоку времена оне се рађају, живе или умиру, улазе у нове облике и значења. Посебно ме је обрадовало ново издање „Дивљег семена“, романа о трагању за идентитетом, који је актуелнији и живљи данас, него што је био кад се први пут појавио. Да ли зато што је расељених, одбачених и изгубљених у нашем времену више него што их је било кад се „Дивље семе“ појавило у „Просветином“ издању, изазавши опречна мишљења. Или је потреба да се у координатном систему света нађе упориште – нарасла до глобалних размера, тешко је рећи. Тек „Дивље семе“ (у енглеском преводу „Wild Seed“ објављено у Енглеској и Индији), у англосаксонском свету добило је сјајне критике и укључено у програме неких универзитета у САД-у, заједно с књигама Сартра, Томаса Мана, Хесеа, Достојевског, Камија, Моравије, Брехта, Жарија, Јонеска, Пруста, Жида, Лорке, Симон де Бовоар, Ђианг Ђиа…

И у збирци „Јастук који је памтио снове“, као и у претходним збиркама од „Седефне руже“ до „Снежног цвета“, обраћате се усамљеном градском детету које, заробљено у бетонским кулама, машта о лепшем, хуманијем животу и ослобађању од стега?

Од ткива маште, ткива сна, бајка гради свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан, заправо саздан на истинама првога реда. Јер, шта је ако не истина првога реда порука бајке да љубав надилази сва зла, па чак и саму смрт, пружајући малом читаоцу наду да се и из најмрачније шуме може изаћи, победити зло у себи и ван себе, отворити светлосна врата која свако од нас носи у себи, помажући другима помоћи себи, ући у склад са собом и светом око себе. Зато бајка као Шехерезадина битка за живот не престаје да траје, рађајући се увек изнова са сваким новим писцем и дететом од праисторије до данас.

У другој половини 20. века три најчитаније књиге (Толкинов „Господар прстенова“, Егзиперијев „Мали принц“ и „Алиса у земљи чуда“), припадају свету бајки. С Ендеовом „Бескрајном причом“ бајка је наставила свој победнички ход. Ви сте на бајковит начни проговорили о нашој новијој историји, о ратовима и несрећама које су задесиле децу?

Нажалост! Ако свет не дође к себи, малишани ће само у бајкама отварати светлосна врата, добијати „Патуљкову њивицу“ и „Село изнад облака“… Спознавати радост и лепоту.

Пролазни су, сугеришу Ваше бајке („Златна маска“, „Вилински прстен“, „Мишја рупа“), и моћ и слава. Вечита је једино бајка?

Не, не само бајка, већ и зрно доброте, зрно светлости у свакоме од нас. Без тога човек би био празно звоно из библијске параболе, а смрт љубави била би смрт душе. Није случајно Ајнштајн једној амбициозној мајци, на питање шта да чита њен син, рекао: бајке. И, ма колико то чудно изгледало, Ајнштајн је био у праву. Наука тек сада открива истине које је бајка одавно знала, наговештавајући преко летећег ћилима проналазак летелица, стварање људског бића од једне његове издвојене ћелије, чињеницу да биљке памте, да вода памти…

Колико се савремене бајке разликују од традиционалних?

Не превише. Простор у коме јунак живи исти је, потрага за срећом, такође. Чак и структура приче је иста, јер – реч је о човеку и његовој души, а душа се најспорије мења. Житељи солитера и пећина не разликују се суштински у начину на који воле, мрзе, свете се или праштају. Руке које подижу телефонску слушалицу, исте су оне које су подизале лук и стрелу.

Бајке често говоре о доброти?

Постоји мисао да је човек при рођењу празан лист хартије који, на овај или онај начин, живот попуњава, а заборавља генетику, заборавља утицај спољних околности као и припремања детета на зло од најранијих дана: путем играчака (пушака и револвера), игрица, па и цртаћа у којима је избрисана граница између зла и добра, живота и смрти. Сетимо се само колико пута Том и Џери дижу у ваздух један другога, колико пута оживљавају! А питање је: схвата ли дете да се прегажени, убијени, спржени не могу вратити у живот? Да је језик којим се јунаци цртаћа служе сведен на неколико речи. Да су сва морална правила поништена. А бајка управо до њих држи, истичући у први план богатство језика и лепоту човекове душе…

Заточеници бетонских кула

Да ли би било добра да нема зла?

Тешко да постоји одговор на то питање. Свет у коме зло не би постојало сањале су све велике идеологије, све религије света од хришћанства до будизма. На том сну темељиле су се све утопије о слободи, једнакости, братству. А ипак, ниједна се није остварила, а многе су се извргле у сушту супротност, што не значи да ће човечанство престати да сања о друштву правде и доброте, као и да се, једнога дана, тај сан неће остварити…

Може ли ишта да постиди нечовека?

Стид је једно од најсуптилнијих човекових осећања. Нечовек га, једноставно, не познаје.

Где, онда, видите наду за човека?

У њему самом! У самилости и праштању. У светлости која се у човеку бори с тамом. И побеђује. Јер, да је нема – живот би се зауставио, закопао у маглу, у непостојање.

Стара и мудра, бајка то добро зна, омогућавајући светлости да надјача и љубави да процвета, а сва чуда, сви преображаји жабе у принцезу и младића у змију, условљени су и разрешени осећањем љубави. У формули бајке, без обзира где је и када никла – љубав је покретачка и одлучујућа снага. Зато несрећа у бајци није никада трајно стање. Бајка не признаје коначност, потпуни мрак и смрт.

Отуда у вашим бајкама толико преображаја?

Да! Не претвара се девојка случајно у звезду у „Златопрстој“, нити звезда у девојчицу у бајци „Дечак који је слушао тишину“, а шкољка у бисер. Љубављу и патњом оне су то заслужиле, јер им се свет кроз љубав, у једом тренутку отворио у свој својој разноликости и лепоти у коме и цвет, и мрав и човек, као звездани прах свемиром лутају, мењајући облик, али не и суштину.

Та мисао се често јавља у Вашим бајкама, посебно у бајкама о усамљеној солитерској деци. Откуда у Вашим књигама толико самотних девојчица и дечака?

Из живота око нас. Дете би требало да буде радосни принц или принцеза у краљевству свога дома. Али, нажалост, није тако. Заточено у бетонским кулама дете дели судбину сужњева из древних бајки, покушавајући да ситуацију превазиђе бежећи у сан или бајку. А свет сна и стварности тешко је разлучити, као у параболи кинеског мудраца Чуанг Цеа, који је сањао да је лептир и да је као лептир био срећан. Пробудивши се, упитао се није ли он лептир који сања да је човек и тим питањем релативизовао границе између сна и јаве на начин на који је то на једном ширем плану учинила квантна физика.

Каква је будућност бајке и књиге уопште, с обзиром на озбиљну конкуренцију медија и осталих електронских справа?

Игрице ће, можда, донети неке нове садржаје, али бајка неће престати да траје и да се рађа. јер, она није супститут већ легитимни облик света детињства. Сан човеков о доброти и љубави, понекад је кроз историју бивао затамњен, али никада угашен. А бајка је управо то. Тај сан. Та светлост… Последњи шанац обране од насиља и мрака… Пропламсај наде да доброта, упркос свему, не престаје да се рађа.

У одраслима трепери душа детета-интервју („Политика“, 28.јануар 2012.)

ИНТЕРВЈУ

Остаје нада да ће свет у будућности да се мења, јер сан човеков о лепшем, праведнијем свету – неће престати да живи, упркос ужаса Хирошиме, Аушвица, Чернобиља…

Учитељски факултет из Београда, у новопокренутој библиотеци „Мали принц”, објавио је, као прву књигу, на готово шесто страна, „Сабране бајке” Гроздане Олујић. У ову књигу ушле су све бајке које је списатељица објавила у својих пет књига бајки: „Седефна ружа и друге бајке” (1979), „Небеска река и друге бајке” (1984), „Камен који је летео” (2002), „Снежни цвет” (2004) и „Јастук који је памтио снове” (2007), укупно 112 бајки. Књигу је приредила Зорана Опачић, велики познавалац стваралаштва Гроздане Олујић, ауторка књиге: „Поетика бајке Гроздане Олујић”, коју је објавила Српска књижевна задруга. Недавно је, у издању Учитељског факултета у Београду, објављен и зборник радова о књижевном делу Гроздане Олујић, под насловом: „Бунтовници и сањари”.

Како се догодило да се романописац, и то веома успешан, окрене бајци? Да ли је то било случајно?

Не случајно, јер ништа није било случајно тих мутних, деведесетих година, оптерећених идеологијама, мржњом, ратовима од којих се једино могло побећи или у сан или у бајку, не само на нашим просторима, већ и у читавом свету. Податак да су најчитаније три књиге 20. века биле: „Мали принц”, „Господар прстенова”, „Хари Потер”, све три бајке, довољно говори сам за себе.

Да ли то значи да сте ви у бајку побегли због политике?

Донекле. Али, и због потребе да се искажу истине о којима се ћутало, да се уђе у неки лепши, смисаонији свет у којем се, по Андрићу, крије „права историја човечанства”, мада бајка није наивна, већ дубоко свесна да постоји мржња, насиље, завист, смрт, али да је од мржње, па и саме смрти, јача љубав, јача самилост, као и да златна јабука не пада јунаку бајке тек тако у крило. Да би до ње, зачараног дворца или принцезе дошао, он мора поштено да се намучи, планине и реке да прегази, открије своју сопствену душу кроз патњу или смех, свеједно, у чему и лежи основна вредност бајке. Исидора Секулић је говорила де је бајка „мала орахова љуска у коју може да се смести роман, трагедија, комедија…” Рођена у праисторији и жива све до данас – бајка то јесте, јер уз све промене које смо доживели, потреба човека за љубављу и надом – није престала да постоји, мада се и сама бајка мењала и, вероватно, ће се мењати и даље.

Елемената бајки било је и у вашим романима. Чврста жанровска подела, очигледно, више не постоји?

Можда. Али, постоји магијски реализам, човеков сан о слободи и срећи, а тога има у мом последњем роману „Гласови у ветру”. У раним романима: „Излет у небо”, „Гласам за љубав”, „Не буди заспале псе”, „Дивље семе”, има елемената поезије, као што их има и у бајкама, али у овим мојим романима бајковитости нема. Она се јавља много касније, у збирци прича „Афричка љубичица” и роману „Гласови у ветру”.

У вашим бајкама, за разлику од традиционалних, човек се одвојио од природе. Како данашња деца прихватају уметничку бајку?

С љубављу, јер је и деци, као и одраслима, потребан свет природе, дрвећа и трава, бубица, веверица, птица… У својим бајкама покушала сам да им тај свет, барем донекле, вратим преко јунака као што су Ведран из бајке „Месечев цвет” или дечак из бајке „Принц облака”. Надам се да ми је успело.

Ваше бајке нису намењене само деци, често су више за одрасле?

Зато што у одраслима, често, трепери душа детета, и обрнуто. Сви ми нешто тражимо, за нечим чезнемо…

У вашим бајкама нема смрти, само се један облик живота претвара у други?

Па и претвара се. Ко зна неће ли, у менама света, једног трена, кад прођу миленијуми, нека бреза постати девојка или звезда. Ко зна шта ће бити када се открије тајанствена „божја честица”. Много тога постоји, а ми нисмо у стању то ни да наслутимо. Ипак, свесни смо да је у свету све повезано. Нешто што је постојало само у бајкама, од летећег ћилима до стварања човека, у бразилској бајци, од честице човекове коже – постало је стварност. Додуше, не увек најсрећнија.

Бајка је, ипак, трагање за срећом?

Човеков живот је, ако пажљивије погледамо, управо трагање за срећом или барем миром којег у 20. веку није било, а нема га ни данас. Остаје, међутим, нада да ће свет у будућности да се мења, јер сан човеков о лепшем, праведнијем свету – неће престати да живи, упркос ужаса Хирошиме, Аушвица, Чернобиља… Царства су настајала и нестајала, а тај сан је надживео и Калигуле, и Нероне, и Хитлере… Зашто не би преживео и данашње, свуда расејане, нове Хитлере?

Једном сте рекли да вам је критика, у вашим делима, открила неке детаље којих нисте били свесни. Какав је ваш однос према књижевној критици?

Углавном позитиван, мада се критици даје све мање простора у нашим медијима. Гасе се часописи, нестају књижаре. А никада нисмо имали бољу, образованију критику, толико младих људи посвећених трагању за вредностима у делима нових аутора, али и оних из прве и друге половине 20 века, који су били скрајнути и прећуткивани због ванлитерарних, најчешће идеолошких разлога. До нас тек сада долазе дела Драгише Васића, Станислава Винавера, Станислава Кракова…